Pre nekoliko nedelja naleteh na sjajan tekst još sjajnije Krempitushke o (ne)završavanju fakulteta.
Moja slaba tačka.
Nedovršen fakultet je deo mog života. To je nešto što je jednostavno tako, nešto o čemu se sporadično priča sa sažaljenjem (od strane drugih) i samoosudom (od strane svojeg unutrašnjeg glasa).
Kad me (retki) pitaju šta je bio problem da bude tako, ne znam šta da odgovorim. Splet okolnosti. Nedovoljna motivisanost. Nedovoljna posvećenost. Baksuznost. Nekad se opredelim za samo “lenjost” jer tako nešto ućutka onu drugu stranu.
A onda su se desili oni. Četiri komada.
Moja motivacija spram njih se menjala. Neke trudnoće i rođenja su me motivisala. Neke trudnoće i rođenja su me demotivisala.
Fakultet je lebdeo kao ideja, nekako podrazumevajuća. Ali stajala.
I onda jednom vaša šestogodišnjakinja stoji ispred vas pošto ste sreli jednu (uspešnu) koleginicu, i pita “A ti, mama, nećeš da završiš školu?”.
I stojiš tako i ne znaš šta da kažeš.
I sećaš se kako si provela svoje detinjstvo pokušavajući da isti odgovor dobiješ od svoje mame. A nisi.
Mamin fakultet je bio tabu tema u kući.
U stvari, žalosno za reći, to je još uvek.
Nikad nisam shvatila zašto. Da li se plašila da ću je osuđivati? Da li je bilo sramota? Da li misli da ne bih razumela?
Šta god da je razlog, nisam dobila odgovor.
I eto mene u poziciji da ne znam da dam odgovor.
Hoće li me razumeti?
Kome se pravdam – njoj ili sebi?
Kao roditelji pokušavamo da budemo primeri deci. Dajemo sve od sebe da prikažemo najbolje, a zamaskiramo ono manje uspešno.
Teško je prihvatiti da su i tvoji roditelji samo ljudi. Al’ teško je i dopustiti svojoj deci to da vide.
I tako krene preispitivanje. Šta raditi? Gde krenuti? Kako krenuti?
Odustati znači neuspeh, jer je nekako gore nedovršiti fakultet no da ga uopšte nisam upisala.
Odustati znači lični poraz, što samo oni u mojim cipelama razumeju. A od ličnog poraza se teško oporaviti.
Ali znam šta ne želim. Ne želim da se pitaju zašto sam stala.
Ne želim da lične borbe postanu porodični teret.
Ne želim da se krijem iza imena mame i krijem svoje strahove.
Možda će vreme pokazati put. Ali taj put je važan koliko meni toliko i deci.
I imaću uvek to na umu.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Divno i dirljivo. I hrabro.
Zaista, neka pitanja dobiju na smislu i težini tek kad ih oni postave.
Želim ti da – koji god odgovor da izabereš – budeš u miru sa samom sobom. I oni će biti ponosni na tebe u svakom slučaju.
Jeste. I čini mi se da stalno isplivavaju nova i nova. Al’ verujem da time što se nešto zapitamo (ili podsetimo) možemo samo da budemo na pravom putu po pitanju naše dece.