Sumrak i Sajam savremene književnosti

Sajam knjiga u Beogradu je jedna tradicija u mom životu poslednjih 20 godina. To je nešto što se podrazumeva. Ne zato što „tako treba“. Ne. Ja sam onaj klasičan knjiški moljac, čija je opsesija dobra knjiga.

Ranije, kupovala sam pretežno klasične pisce. To je nekako bilo normalno, bila sam gimnazijalac i to je bio prirodni tok. Nešto kao lektira, nešto radi želje.

Savremena književnost je zauzela veliki deo mojih polica. Od Beketa, Prevera, Virdžinije Vulf, do Hesea, Šolohova i mnogih drugih. I naravno, Albera Kamija, neprikosnovenog.

Moram ovde uglaviti i jednog Pasternaka, čiji lik je bila inspiracija za ime moje najstarije ćerke. Pa je time, bitan u mom (našem životu).

Trebam li uopšte spominjati jednog Crnjanskog, Andrića ili Selimovića?

Egzistencija i pitanja ko sam, gde sam, zašto sam, su ono što ti inače čini srž tih godina sazrevanja. Pa naravno da “osećaš” jednog Mersoa ili Nurudina.

Vremenom spiskove su počele da mi upotpunjuju i noviji naslovi. Vrlo stidljivo sam otkrila Orhana Pamuka, Umberta Eka, Paola Koelja.

Doduše, i oni su bili skriveni ispod drugih knjiga, u ćoškovima polica, čekali da na njih naiđeš slučajno.

Danas, njih ćete naći pod imenom „beletristika“. Da, da, beletristika.

Odlazak na Sajam knjiga poslednjih godina bacao me u očajanje.

Želela sam nove knjige.

Želela sam nova iskustva.

Al’ gledajući sve te naslove kako se šarene sa stolova, teško bih se opredelila.

Zašto?

Pa želim unikat. Želim kvalitet. Želim radnju.

Knjige se danas štancuju na veliko.

Za godinu dana između Sajmova, sačekaće vas po nekoliko naslova istog autora.

Nekoliko!

Forma je bitna, perje je bitno.

Imam nekad osećaj da su one praznoglave knjige o kojima gledaš u ko-zna-kakvim američkim filmovima postale glavni izvor za današnji roman.

I to se čita. Koristiš razne limunade da skreneš misli sa pitanja egzistencije.

Ljudi ne žele da se bore, da sazrevaju.

Danas je svako okrenut sebi, kultu svoje persone.

I umesto da je nadograđuje, oni beže od stvarnosti.

Postoji neka opsednutost naučnom fantastikom, mitologijom, futurizmom.

Postoji opsednutost mračnim, zatvorenim vremenima.

Ne želim da čitam knjige koje su napisale ko-zna-zašto tzv. popularne osobe, koje više vole kako ih vidimo fizički nego kako vidimo njihov mozak i duh.

Ne želim knjige koje kakvih novinara koji misle da im pisana reč toliko leži da je napisati knjigu podrazumevajući korak.

Što su šokantnije, više se prodaju.

Što su autori šokantnijeg ponašanja, više se prodaju.

Ne želim da je jedan Eko u delu beletristike.

Al’ sa druge strane, divim se onome ko ga je gurnuo tamo.

Marketing je danas sve.

Pa tako možda ovim nađe čitaoca više.

Do tada, Sajam ću provoditi tamo u onom ćošku na spratu, među starim knjigama, kojima prašina ne oduzima sjaj.

Tražeći još neki klasik da se preseli na moje police.

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 5 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Podeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.