Ovako smo skidali pelene. Prvi put

Beše to u davno doba. Najstarije (tada samo – starije) dete napunilo 2 godine.

U tom momentu mi (MZM i ja) već više od godine uspešno odolevamo pritiscima, kritikama i cinizmu okoline. Naime, naše dete još uvek nosi pelene.

Da, znam, strašna sramota. Nemojmo zaboraviti kako su to naše mame (sa babama) nas oslobodile tih okova i kako smo već sa godinu, 9 meseci, 7 meseci (vremenski period izabrati po svojoj želji) bili bez pelena.

I tako… Upustismo se i mi u tu avanturu. Uzrast: 25 meseci. Mesec: jun.

Prvo smo MZM i ja uradili tehničku podršku: on je bio na godišnjem (jer to nije nešto što radiš sama, pogotovo uz dvomesečnu bebu, kao što je nama tada pravila društvo), tepisi i staze sklonjeni, kreveti i fotelje pokriveni.

Naoružala sam se i za nju: kupljenih dvadesetak gaća u nekoj od kineskih radnji i 2 velike nepromočive prostirke za krevet.

I onda smo krenuli u avanturu. Najveći deo manevra se sastojao u stalnom i stalnom tupljenju istog: “Reci ako ti se piški/kaki! Viči ‘Mama,mama’!”. I tako stalno, stalno, stalno…

Stavljala je na nošu nekih 10-ak minuta posle svakog jela, na pola sata između, pre spavanja, posle spavanja, pre šetnje, posle šetnje…

Upalilo je konačno 8.dana. Dan kad je prvi put tražila nošu PRE nego što je krenula da piški.

Zadatak br.1 – obavljen.

Posle neka 2, 3 dana odlučili smo da joj izbacimo pelenu i noću. Zašto da se dete zbunjuje? Ili nosi pelenu ili ne. Tu smo imali isto par priprema: večera najkasnije 2 sata pre spavanja, nema pijenja nikakve tečnosti između i stavljanje na nošu pred spavanje.

I moram sve pohvale da joj dam – nije nikad imala ekscese. Znala je da nas budi noću da joj se piški. Pa da to “noću” postane 6 ujutru. I na kraju da to bude onda kad se ustaje.

Zadatak br.2 – obavljen.

E, a šta nije funkcionisalo?

  • Znala je da se zaigra i da ne traži da piški na vreme.
  • Preko godinu dana joj je trebalo da se oslobodi da piški negde napolju (da, naša noša je često išla sa nama u šetnje).
  • A ono najgore? Problemi kad treba da kaki. Toliki problemi da smo odlučili da svakom sledećem detetu pelene skidamo sa 3 godine.

Skoro da nije bilo situacije kad nije zamazala gaće. Proslave rođendana, šetnje, igraonice, putovanja, more… U jednom momentu sam prestala da perem te gaće, samo bih ih bacila.

Ništa nije pomagalo. Drugačija ishrana (mislila sam da je razlog možda tvrda stolica), stavljanje na nošu uvek u isto vreme, ubeđivanje, molbe, ucene, grdnje, nagrade… Ništa. Svaki put je obaljeno uz plač, vrištanje i kukanje.

Već sam mesecima navikla da je “lovim”: kad vidim da trči naokolo, znam da je to znak da treba da kaki.

Bili smo i kod psihologa na seansama. Nije upalilo.

Pokazivala sam joj kad druga deca idu, da vidi da je to sve normalno. Nije upalilo.

Iščitavala knjige i članke po internetu. Nije upalilo.

Sad, godinu i po od kad smo sve to započeli, pomirila sam se sa tim da je tako. Još uvek pokušavam, ali više nema srdžbe i tuge, koje sam ponekad znala da osećam.

Još uvek se nadam da će biti neki “kvrc” u njenoj glavi i da će to prevladati.

Al jednu lekciju sam naučila. Nikad više ne donositi odluke ovog tipa za decu! Ona su ta koja znaju kad je vreme.

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
error
Podeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.