steriliteta

Rađanje dece u doba steriliteta

Sumrak je i vraćamo se iz šetnje iz obližnjeg parka. Svi zajedno, onako čoporativno, nas sedam.

Dok se vraćamo prolazimo pored obližnje klinike.

Mnoštvo kola je zauzelo svaki pedalj parkinga, pa i mimo njega.

Tablice su šarolike, pokrivaju mnoge gradove bliže i dalje, a neki su i iz drugih država.

Iz nje izlaze parovi. Oni parovi koji nose brdo papira, nekoliko fascikli pod miškom i nadu na licu.

Parovi pored kojih nam je teško da prođemo, jer se bojimo da ćemo ih povrediti samo pogledom na naš čopor.

Pre skoro 9 godina odigrao se jedan od najtežih razgovora koje sam vodila.

Emotivno težak.

steriliteta

Test za trudnoću koji sam radila dve nedelje ranije pokazao je da ćemo muž i ja postati roditelji.

Pregled kod doktora je potvrdio isto.

Nivo sreće, neprocenjivo.

I želeli smo da isto podelimo sa svima.

Nismo nikad bili od onih koji su sujeverni i koji iz ko zna kojih razloga rade nešto jer „valja se“ i ne rade jer „ćeš se navući urok“.

Valjda to ide nekako prirodno kad se nisi susreo sa nekim lošim iskustvom tako da se bojiš svoje sene.

I tako smo mi svim dragim osobama saopštavali našu vest i našu radost.

Sve dok nisam isto želela da podelim sa jednom dragom osobom.

Ona je bila deo jednih od tih parova.

Nekoliko intervencija, potpomaganja, nekoliko desetina testova, lekova, injekcija.

Nekoliko godina nadanja.

Mi nismo dugo čekali. Ustvari, pomalo nas sramota bilo da kažemo da je čekanje bilo ravno dva meseca.

I kako je bilo „čak“ dva meseca ja sam počela da kukam da imam “buđave jajnike”.

Jer, želiš to toliko jako da želiš da bude sad i odmah.

A onda te postide ti parovi koji se nadaju da će čekati „samo“ dva meseca.

I koji možda stvarno imaju “buđave jajnike”. Jer im je bitno da znaju šta je problem.

Jer kad znaš problem, možeš da tražiš rešenje.

I tako sam pre tih 9 godina sedela u toj dnevnoj sobi, pokazivala slike sa mora. I lomila se.

Hoću li je povrediti? Naljutiti? Rastužiti?

Sme li moja sreća da bude toliko očigledna?

Hoću li je podstaći da razmišlja o pravednosti života, zasluzi, nejednakosti?

Kako da kažem, da podelim, da se raduje sa mnom, da ne tuguje zbog sebe?

steriliteta

Sećam se da sam se prvo izvinila za ono što imam da kažem.

Onako, kukavički se ogradila ako nanesem bol.

Sećam se da me je podsticala da kažem šta imam.

Sećam se da se obradovala. Iskreno, emotivno, punim plućima.

Sećam se i da sam je doživljavala još bliskijom.

Sećam se i da smo nastavile da se bodrimo dalje.

Naučila sam šeme, protokole, terapije uz nju.

Naučila sam da se nadam uz nju, zbog nje.

I kad je vadila nalaze hormona, radila ultrazvuk, išla na preglede, pratila folikule i debljinu zida materice.

Pripremala svoje telo svakodnevnim injekcijama pola meseca, a onda odbrojavale drugu polovinu do druge crte na testu.

Tugovala kad se ista ne bi pojavila.

Proklinjala nepravdu što se baš njoj to dešava, a onda se malo stidela što sam ja iščekivala već drugi pozitivan test, pa treći.

Iako njeno radovanje zbog mene nije jenjavalo.

Kako to obično biva, život nas je poveo različitim kolosecima.

Ima tu mnoštvo razloga, situacija, okolnosti, opravdanja i pravdanja, kao i u svakoj životnoj priči.

Ima tu još uvek i one gore pomenute neprijatnosti koja te uvek pomalo žacne, iako je potiskuješ.

Na koju te podsete svi ti parovi koje susrećeš u komšiluku.

Oni podsete i na to kad je došao momenat kad je ona prestala da se nada.

Možda i pre mene, iako se radilo o njoj.

Na momenat kad je prihvatila svoj život takav, a ja i dalje klela isti.

Kad si nemoćan zbog tuđe nemoći.

I kad te podsete koliko treba da si zahvalan na onome što je tebe pratilo.

Jer teško je shvatiti kako je u tuđim cipelama.

I shvatiti da si srećan što tvoje tebi pašu.

 

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 5 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

4 comments

  1. U dahu sam pročitala (i) ovaj tvoj tekst. I ja sam, znaš, baš tu u komšiluku konačno postala mama. A onda i po drugi put, bez njih, ali uvek uz njih, tj podršku. Taj put mi je dobro poznat. I uvek mi je žao što ne pišem dovoljno o tome koliko mi je sa tog puta suočavanja sa problemom steriliteta najdragoceniji uvid za onu generalnu sreću, ili bolje reći, za zadovoljstvo životom koji imam, baš taj- ok hajde da vidim šta već imam, na čemu mogu da budem zahvalna. Hajde da ne idem stalno od toga što nemam. Sad si me motivisala da to konačno i uradim. Na neki novi način. Jer sam sigurna da to puno znači onima koji po ko zna koji put ne uspeju.

  2. Jedan od tvojih boljih tekstova <3 Kada sa strane razmišljam, naravno da mi razum govori kako nema zaštp da ti bude neprijatno. A opet, znam da sam na tvom mestu da bih slično analizirala i ponekad se žacnula.

    I normalno je da takvi ljudi osete zavist, ali onu pozitivnu. To je zdrava emocija – kada ti je drago zbog drugih, ali bi voleo i ti to nešto što oni imaju. Dok god ne budu u fazonu "da i komšiji crkne krava".

  3. Ta “druga strana ulice” ume da boli neizmerno jako, posebno kad je čuješ iz usta onog kog voliš više od sebe, kome si darovao život. Na svu sreću, stigle su moje Vasilise, jedna za drugom, posle mnogo godina čekanja i nadanja.
    Divno si napisala ovaj tekst Milena 🙂

  4. Nikad me nisu preterano zanimala ni deca niti me je radovala trudnoća. Za razliku od mojih drugarica, koje su od 6. godine života želele bebe, ja nisam i to priznajem. Udala sam se, posle 10 meseci sam se porodila. Mene moji dugo nisu mogli da naprave i puno su mi pričali o tome, o njihovim borbama, podršci, odlukama, bolnim terapijama. Ne nalazim razlog za neprijatnost kao što duboko poštujem sve one koji ne žele da imaju decu. Empatija postoji u oba slučaja samo je moj lični stav da ima života i bez dece i sa njima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.