Dok započinjem ovaj tekst razmišljam o svojoj cimerki iz porodilišta i kako joj se diže kosa na glavi dok ovo čita.
Znate i sami kako je to – kad se porodite, adrenalin kulja venama, u malom ste prostoru i za ta dva-tri dana pretresete sve životne detalje. Išlo je ovaj put lako, njoj to treće, meni četvrto dete, zajednički poznanici, pričljive obe. Sve je jasno.
Brže prolazi vreme dok brojimo sate da konačno sa bebom odemo kućama.
Tako joj ispričah da se užasavam običaja donošenja cveća na tom otpustu. Mislim, šta će mi to? Nikad ne znam kud da ga denem, prebacujem iz ruke u ruku, a pogotovo ako već neko starije dete dolazi, samo želim da to dete držim.
Naravno, pošto sam to ja, nafilovah sve to onako u superlativima i u monologu od par minuta.
Kako to biva u životu, ispostavi se da se devojka bavi – cvećem. Da, cvećem. Pravi fenomenalne cvetne aranžmane (nigde nisam rekla da se ne divim estetici, da se razumemo).
Sreća, nije mi uzela za zlo.
A pošto smo istovremeno otpuštene, potrudih se da ne negodujem javno kad mi ovi moji uvališe jedan buket u ruke.
Volim ja cveće. Ozbiljno.
Ima li šta lepše od cvetne poljane, proplanka, svog tog šarenila i boja?
Ili kad vidiš fenomelne uređene leje uz uredno vojnički podšišane travnjake?
Pokušala sam i ja. Jesam.
Al’ mene cveće ne voli.
Odbija da preživi pristojan period.
Sve krene super. Ono zelenih listova, lepih cvetova (ako ih ima), ja redovno polivam, pomeran ka/od svetla, šta kome treba.
I onda u jednom momentu otkažu poslušnost.
Šta god uradim, molim, pričam, kumim, ne pomaže. Krene da se suši, vene, gubi boju, cvetove, lišće.
Sve dok na kraju ne iskuka da ga pošaljem svekru na rehabilitaciju. I usvojenje.
Neko vreme sam uzimala sve što su mi rekli da je “veoma otporno i izdrživo i da mora da uspe”.
Izgleda da pre tih etiketa nije prošlo testiranje osoba kao što sam ja.
Ubila sam većinu vrsta sobnog bilja. Začinsko bilje čak prestane da ima svoj miris.
I, moram da priznam, čak mi se i kaktus sasušio.
Jedini svetli trenutak mog života je bio bambus koji je, iz nekog razloga, odolevao preko 12 godina.
Dok nisu bili iz dezinsekcije i izvršili pride debambusizaciju.
Zamena mu nije živela ni period žalosti.
A sečeno bilje je tek priča za sebe. Ono ni vazu ne preživi duže od 48 sati.
Muž još uporno donosi povremeno one ukrasne korpice.
Imam puno lepih korpica.
Zašto ovo pišem sada?
Jer sam tek juče, 10 dana od 8.marta shvatila da onaj sasušeni aranžman u korpici nije aranžman no saksija ljubičica.
Izvini, kume.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Hahahaha! E jesi luda! Bože, koliko mi je drago što postojiš, mislila sam da sam jedina sa tom boljkom! Ubila sam sve kaktuse, čuvar kuće, drvo života i suvo cveće počne da se raspada kod mene. Al’ otkriću ti tajnu. Cveće uspeva kad ga sama posadiš, ne kad ga dobiješ. ONo kad ti pukne odjednom neka fiks ideja da imaš lepo cveće na terasi i odeš i kupiš sama. Ne zato što je to red, nego zato jer ti se bre hoće! Pa ga više voliš. Pa ono cveta – oseti to cveće, majke mi. Veruj mi – ja sam prva htela večito da imam neko cveće otporno na nemar. Ali sam pre dve godine sa žardinjera na terasi prešla na kraju na baštu u dvorištu, a prošle godine i na selo. Naravno, nisam ostala na cveću, šta misliš odakle mi zimnica ove godine. I da, muškatle su mi ove godine preživele zimu! Bosiljak je umro, sa ružama i dalje nisam u ljubavi…
Pokušala prošlog proleća. Završilo se tako što mi muž ne da da ove godine išta kupim.
Al’ obogatila sam svekru terasu. 😀
P.S. Lakše mi je kad čujem da je bosiljak još nekome pao. 😀
ahahahahaha debambusizacija 😀 i period žalosti ????
Kod mene uspeva jedino kaktus ???? i to sam otkrila kad sam skoro odustala od cveća… ????
Ja sam iz očaja jednom probala sa njim (jer ih inače ne voli, al’ kao što rekoh – očaj), međutim osušio se rekordno.
Za njim baš i nisam žalila. 😀
Haha! Divno! Znam jednu osobu sa slicnim problemom!☺ Bas mi je lep pocetak dana kada otkrijem ovakav tekst!
Drago mi je da nekome ulepša dan. 🙂
Ovako je i kod mene bilo prvih godinu-dve. Sahranila sam čak i nekoliko čuvarkuća za koje kažu da su neuništive. A onda vremenom je upalilo ono što nas je Nina savetovala na forumu, da je presudna ljubav. I tačno tako je izgleda bilo, al’ prava ljubav onako kao prema kućnom ljubimcu.
I epilog 6-7 godina kasnije kad smo se selili 37 saksija i 8 velikih žardinjera. A sad sam na putu da mi bašta ne ugine da uspem. 😉
Ti si sahranjivala cveće?! I to godinu-dve? Znaš li koliko je to teško da prihvatim? 😀 Ti si, bre, maher i po za sve. I nema šanse da ti bašta ugine. Mislim da imaš čarobne ruke za sve to (pravi bik 😉 ).
Smejala sam se od naslova do kuma 😀 😀 😀 Isti slučaj i kod mene…
Bogme, javio se priličan broj vas(nas), tako da, priznajem, osećam se pomalo bolje ovih dana. 😀
Hahahaahaaaa… Sjajno sam se nasmejala. Hvala ti 🙂
Prosto mi je neverovatno, ali mami s četvoro dece – verujem SVE!
Pih, nisam baš svemoguća iako imam 4 klinaca. 😀
Jaooooo ovo sam ja!!!! Kod mene je jedino preživeo čuvarkuća, kome i onako ne treba mnogo vode. Taman ga mama zalije kad dođe. Još uvek preživljava i jedna AloeVera i za sada se tvrdoglavo drži iako joj se neki listovi osušili a neki promenili boju iz zelene u žućkastu!
Još sa čuvarkućom i alojom verom nisam probala, ne da muž. 😀 Kaže, prošlo doba eksperimentisanja. 😀 A ubeđena sam da bi OVAJ put uspelo.
I ja sam antitalenat, kompletni!!!
Sjajan tekst!
Ima nas. 😀
Hvala, draga!
Ja od cveca i sl. imam jednu Difenbahiju. Svi mi pricaju da je otrovna, da to treba da bacim i sl. ali ona je jedino sto je kod mene ostalo zivo i cuvam je vec 15 godina.
Otrov otrova poznaje.
🙂