Od jutros svaka objava na fejsu je ista: “Jesu li izašle liste?”, “Ima li rezultata?”.
Danas je dan D. Bolje rečeno Dan R – dan rezultata, radosti, razočarenja. Svakome njegovo.
Danas je dan kad se završava agonija koja traje 2 meseca. Dan kad izlaze rezultati konkursa za vrtić.
Dan posle dva meseca slušanja kako tvoje dete verovatno neće biti upisano. Kako ti treba veza. Kako ti niko ništa ne garantuje.
Posle dva meseca slušanja naklapanja, preklapanja i kombinovanja.
Dan posle 2 meseca (samo)ubeđivanja da će sve verovatno biti ok.
Dan kad tvoje dete prolazi kroz prvu torturu konkursa. Gde ti procenjuju dete. Stavljaju na liste.
Dan koji mi prolazimo treći put.
I sad dok idem da vidim rezultate ovim nogama od gume, dok mi srce tuče u ušima, čini mi se da imam tremu veću nego što sam imala pri izlasku na ispite.
(Obavezno kad krenete da vidite rezultate ponesite nešto slatko i malo vode. Za svaki slučaj.)
I ne samo iščekivanje. I samo suočavanje sa rezultatima je teško. Ako nije primljeno, nivo razočarenja je na nivou besa zbog ljudske nepravde. Traže se razlozi, teorije zavera, poziva na linč, drvlje i kamenje.
A ako je primljeno…
Trebalo mi je nekoliko minuta da nađem glas da uspem da javim mužu da je primljena.
Buduća polaznica potpuno nedodirnuta mojim emocijama nastavlja da se penje po nameštaju u pokušaju da dohvati zabranjene predmete.
Ne mogu da se otmem utisku da upis(e) u srednje škole i/ili fakultet(e) neću preživeti.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
