Jeste li se zapitali da li roditelji vole svu svoju decu podjednako?
Ako ste odrastali sa bratom ili sestrom, verovatno je većina vas bar nekad pomislila da mama i tata nekog vole više. Deca to često i pitaju roditelje, da li više vole njih ili brata, sestru. Nekad je pokretač tipična dečja ljubomora i ona posesivnost da je to samo vaša mama ili samo vaš tata.
A nekad kao da ima i osnove u tome. Jedno dete se favorizuje, on(a) je ono bolje, pametnije, urednije, strpljivije, jednostavno više po njihovoj volji. I deca to osete. I pamte.
I vremenom odrastu. I zaborave. A onda im se vrati u novim ulogama. Pri tome ne mislim da li ste kao snaja dorasli njihovoj ćerki ili da li kao zet možete da se poredite sa njihovim sinom (naravno da ne).
Ali primetite da, sada babe i dede, više vrednuju onu drugu unučad, a ne vašu decu. Iako nema možda posebnih drugih razloga sem ko ih je rodio.
Ja sam majka tri deteta. I moram da priznam da je ovo pitanje jedno od 
najtežih sa kojim sam se suočila.
Kad sam bila trudna sa drugim detetom, pa čak i pre same trudnoće, pomisao na drugo dete mi se stvarala veliku brigu – da li je moguće da još nekoga volim koliko volim ovo prvo. I samo o tome sam brinula. Imala sam i sve moguće scenarije, od: “Šta ako zanemarim ovo prvo jer bebi moram da se posvetim više u početku?”, do: “Da li ću uopšte voleti drugo dete ako ovako sada razmišljam?”.
I onda se rodilo to drugo. I bez obzira na sve ljude koji su me uveravali da se sva deca isto vole, ne, to nije bilo tako. Ne voli se isto. I to sasvim u redu! Jer to su dve (tri, četiri…) osobe, ličnosti svaka za sebe i, naravno, da ih nećemo voleti isto.
Volećete ih. Različito. Ali različitim vrstama ljubavi, a ne različitim intenzitetom. Potreba da brinete o jednom je ista potrebi da brinete o drugom.
I da, poredićete ih. Stalno. Jer koliko god da je možda ovo drugo više “po vašoj volji”, ono prvo je sve to nešto odradilo/naučilo/usvojilo prvo. Jer je prvo. Drugo će morati da bori za svoje mesto pod suncem (al pustite ga i da se izbori!).
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Hvala ti na ovom tekstu, stigao je do mene u pravo vreme- čekam drugu bebu, imam sinčića od 15 meseci i već dugo baš o tome razmišljam.. kako mogu još nekoga da volim, šta ako sad starije dete zapostavim… ponekad osećam čak i da sam ljuta što će nas druga bebika razdvojiti i njega “uskratiti”. Prirodan proces privikavanja na novu ulogu- i nama i klincima!
Draga Mama na ćoše,
verujem da sve mame prolaze kroz isto. Ali isto tako verujem da sve mogu da posvedoče da je strah bio bezrazložan.
Tvoje dete je tvoje dete, deo tvoje duše i srca, i nemoj da sumnjaš da ga nećeš tako i doživeti.
Al’ prvo će uvek biti prvo. Jer ono drugo ide već utabanim stopama, a ono prvo će opet nešto PRVI put da uradi.
Istina je ziva da decu volis razlicito jer su to dva/tri razlicita coveka i sa svakim imas drugaciji odnos i dinamiku funkcionisanja. Takodje u prvo dete sam bila prosto zaljubljena pa sam se brinula i lose osecala sto sa drugim nemam takve prejake emocije. Prvi je moj klon i sve sa njim mi je razumljivije i lakse, dok je mladji drugaciji i meni cesto tezak za shvatiti. Isti otac 🙂 Ali moji su i volim ih kao sto svaka majka voli svoju decu. Isto ali razlicito 🙂
Draga Icbmother, 🙂
Prvo oprosti sto tek sada odgovaram na komentar. Par dana odlaska na odmor sa decom i nedostatkom interneta su razlog.
Hvala na komentaru! Potpuno se slazem. Bitno je da mi sami prepoznamo da su sva osecanja za svu decu ljubav. Iako ima vise oblicja.
Kod mene moram da priznam taj osecaj zaljubljenosti je bio sa trecim. Od prvog trena kako sam je videla. I nekako je to uticalo da se ljubav prema prvim dvoje pojaca. Ne znam to da opisem, ali takav je osecaj.
Ljubav se ne dijeli, ljubav se umnožava 🙂 A nikada nisu simpatični u isto vrijeme hahaha 😀 To nam ga dođe kao jedna velika zbrka. Mene je mučilo isto pitanje pred drugi porođaj. Bilo je bez osnova… Da li ću umjeti da volim drugo? Naravno! Sad smo u fazi kad imam jednog nadasve simpatičnog još malo pa sad će trogodišnjaka koji je toliko šarmantan da ne možeš ostati bez osmjeha i ćerku od 5,5g koja testira pubertet 😀 A da ih volim oboje, u to ne sumnjam. Volim ih više od ičega!
Naravno, to i kažem, vole se oboje (svo troje, četvoro), ali mislim da je nerealno reći da ih sve volimo isto. Pa nisu isti. Mislim da sve osobe koje volim u svom životu volim na drugačiji način, onako da odgovaram emocijama na njihove ličnosti, temperamente, emocije.
Mada posle prvog, većina misli da je uopšte nemoguće ikog voleti kao to prvo. I to brine mame generalno.
Drage mame, nemojte brinuti da li cete i hocete li voleti svu decu podjednako, uostalom mnoge od vas su se u to uverile. Bitno je da ni svoju decu a ni svoju ljubav ne uporedjujete medjusobno jer svako dete je licnost za sebe pa tako i ljubav prema deci je razlicita, samo je intenzitet isti. Zasto vam ovo pisem? Pa ja sam mama tri deteta koji su sada odrasli ljudi… I dan danas intenzitet ljubavi nije opao a ljubav se sada ogleda u drugim mojim postupcima. i… jedva cekam da postanem baka i da volim i mazim unucad bez obzira da li ih je rodila cerka ili snaha. Na zalost, moja deca su osetila sta znaci kad jedni baba i deda favorizuju decu iz druge porodice, zapamtila su to i cini mi se, nisu oprostili to ponasanje. Mozda bi zaboravili da nisu videli da moze i drugacije, tj. da kod druge babe i dede nije bilo favorita a ljubavi je bilo i viska 😀 Stoga, radujte se svakom svom detetu, volite jednakim zarom, budite pravicni u svojim odlukama i deca ce znati da su voljena.
Hvala Vam, Aida, na predivnim porukama koje ste napisali u komentaru.
Slažem se sa Vama, treba težiti tome da budemo pravični prema deci i verujem da je to možda jedan od najbitnijih načina da pokažemo da marimo.
Milena hvala ti i od mene za ovaj kratki iskreni tekst koji se lomim vrlo dugo da napišem i sama. Upravo je tako, deca se vole različito, jer su i sami različiti i svoji, ali ne više ili manje. I unuci se vole različito i mnogo dubljom ljubavi, ali to je, kao neko ko je i mama i baka, najiskrenije kažem; Sa unucima ispravljaš “greške” koje si pravio sa svojom decom. Istine radi, iako si stariji, imaš više strpljenja.
Hvala, tebi, Olja, na iskrenom komentaru.
Još uvek se iznenadim kad napišeš da si baka, nekako u mojoj glavi si veoma mladolika, zbog duha i energije koju ispoljavaš. 🙂
Elem, pošto se slažemo za decu, da nadovežem na unuke. 🙂 Lični primer mi pokazuje da je i to istina, al’ nekako mi žaš tada unučadi jer se na njima ponekad “lome koplja”.
A opet, kao neko kome su baba i deda bili više no biološki roditelji, iz te perspektive, da, imaju(te) više strpljenja i na tome su vam unuci više no zahvalni.