Razmišljajući šta bih volela da ostavim u anamet svojoj deci, shvatila sam da je to potreba za aktivizmom.
Priznajem, ja sam aktivizam prihvatila preko noći.
Mada, gledajući unazad, nedostatak društvene odgovornosti koja je sve prisutnija, uvek me je ljutio.
A kad te ljuti, imaš samo dva puta – ili da pogneš glavu i pomiriš se sa tim, ili da probaš da nešto promeniš.
Šta je aktivizam?
Najkraće rečeno – sva delovanja da se stvore izmene u nekoj društvenoj zajednici.
Ljudi su danas pasivni.
Ljude boli uvo za druge.
Njihovim životom upravlja okolina, njihov život su pretežno reakcije na spoljašnja dešavanja.
Njihov život pritiskaju mediji i senzacionalistički tekstovi.
Sedimo jedno pored drugog, slušamo šta nam se kaže, dok uporno kuckamo na svojim smart telefonima, prikazujući da je baš naš život sjajan.
Pa i protestvujemo povremeno. Na fejsbuku, tviteru i blogu.
“Bunim se. Dakle, postojim.”
Želim da mi deca odrastaju da se ne boje da iskažu svoje mišljenje.
Želim da mi deca odrastaju učeći se empatiji, društvenoj odgovornosti i osećaju da pripadaju nekoj zajednici.
I da to jeste bitno.
Da izazivaju sebe i otkrivaju gde su im granice.
Da otkrivaju koliko mogu da lete.
Da ulažu u sebe, svoje obrazovanje.
Da li je to volontiranje, humanitarne akcije, socijalni aktivizam, koga briga?
Želim da rade šta god će im pomoći da lično napreduju.
Da menjaju svet ka boljem, za svoju decu.
Jer, možeš sve što zamisliš, samo kreni!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.