Kako povećati detetu samopouzdanje u 10 koraka

Tokom ovih 7 godina odrastanja našeg najstarijeg deteta, nekako najteže pitanje sa kojim smo se susretali je bilo izgradnja njenog samopouzdanja.

Kako je ona visoko senzitivno dete, introvertna, to sve dodatni izazov sa inače jednim ozbiljnim životnim izazovom.

Kako sam i sama često balansirala sa ovim, sve to, pogotovo kad vam je prvo dete u pitanju, je nekako pipavo.

Neke stvari, kao i u drugim pitanjima roditeljstva, pogrešiš. A neke shvatiš kako taj put traje.

Prvo nešto što smo nekako po inerciji radili jeste da kad se dete nađe pred nekim problemom, da mu se uvek ponudi samo vođenje, ali se ne mešamo u donošenje odluka.

Sve se bazira na postavljanju pitanja i ohrabrivanju u tom donošenju, ali ne donosimo odluke za njih, koliko god banalne ili, naprotiv, velike bile.

Nisam psiholog da dajem preporuke iz tog aspekta, ali sam sumirala iz nekog dosadašnjeg iskustva 10 koraka da detetu pomognete da razvije samopouzdanje.

Priprema, trema, pozor, sad. ??? #babyexit #novisad #petrovradinskatvrdjava #melodies #muzickaskolamelodies

A post shared by Милена Костић (@mamaizmagareceklupe) on

1. Podsticanje nezavisnosti

Samostalno dete ima više samopouzdanja u sebe da samo donosi odluke. To možete da podstičete na različite načine.

Mi smo trenutno na odmoru i ova situacija se savršeno uklopila u to. Pre puta, dala sam joj priliku da sama odluči šta je to što bi spakovala za put. Kada je završila i pripremila, bilo je tu propusta.

Ali ovo je prilika kad dete nećete napasti “Zaboravila si to i to” jer je verovatno da kasnije neće želeti da ponovi to. Ovo je prilika gde ćete iskoristiti ono što sam gore navela – postavljaćete pitanja i navoditi ga da se samo seti šta je to (možda) propustila.

A kad se sama seti, nema većeg ponosa na sebe.

2. Zadaci sa ciljem

Slažem se da je super kad dete pokaže interesovanje da pomaže nešto oko kućnih poslova. Ali nije ni cilj da to bude reda radi, čisto radi ispomoći (mada jeste sjajno imati pomagača).

Svaki od tih poslova treba da bude sa nekim ciljem.

Na primer, sa 7 godina više je neko spremna da sama spremi užinu (ili doručak, večeru). I tu organizaciju treba ostaviti u potpunosti detetu.

Da bi spremila užinu, recimo, mora da isplanira šta će poslužiti, kako će poslužiti, u čemu. Zahteva više koraka u planiranju, a ponekad i rešavanje problema koji može da iskrsne usput (recimo, kako dohvatiti tanjire sa police).

3. Rešavanje problema

Različite mozgalice, lavirinti, bilo kakvi kreativni zadaci, sve to podrazumeva da dete uključi vijuge da bi rešilo taj neki (ne)rešiv zadatak.

Mi smo dobili sjajnu knjigu za rođendan, 365 mozgalica, koja je sjajan izvor instant ideja, ako nemate inspiraciju.

Mada može da bude i neka “banalna ideja”. Na primer, dajte im nekoliko kartonskih kutija i zadajte da naprave brod. A sami nek shvate kako da to izvedu.

4. Greške kao mogućnost učenja

Nekako, kad se osvrnem unazad, čini mi se da se i sad, u četvrtoj deceniji najviše svakodnevno borim sa ovim. Al’ kad si perfekcionista, teško je prihvatiti da su greške nešto od čega možete nešto da naučite, a ne da to doživite kao neuspeh.

Stoga mi je jako bitno da decu naučim da greške ne doživljavaju kao ja.

Prvo pravilo u ovome je da na dečju grešku ne reagujete kritikom (pogotovo ne kritikom samog deteta), već da pokušate da navedete dete da samo izvuče zaključke o svemu tome.

Najbolje je postavljanjem pitanja da li bi uradilo nešto drugačije, a dalje kako se već bude razvijao razgovor.

Ovo možete vežbati u nekim banalnim situacijama. Na primer, pričajte da sami osmislite neki recept. Pustite dete da utvrdi šta će biti sastojci i koliko toga. A onda kuvajte to.

Nešto verovatno neće biti uklopljeno (pripremite se na sve te ukuse i mirise) pa onda popričajte šta bi moglo drugačije sledeći put.

photo by: Melodies škola muzike

5. Bez etiketiranja

Nadovezujući se na ovo gore, kod nekih grešaka i pogrešnih poteza, jako je bitno da kritika bude kritika ponašanja a ne kritika same ličnosti.

Nije potrebno, isto tako, pričati kako je dete stidljivo, nedruštveno, plašljivo, nespretno i slično. Jer etiketiranjem deteta na taj način ono će vremenom poverovati da jeste stvarno takvo i neće činiti ništa da izađe iz tog kruga. A i imaće izgovor za svaku pogrešku/neuspeh.

6. Podstičite ih da uče druge

Samopouzdanje se sjajno uvežbava ako imaju priliku da neku veštinu prenesu svojim vršnjacima ili mlađima od sebe.

Učeći druge, čine puno na ličnom rastu.

To može biti nešto za vas jednostavno. Na primer, objasnite im kako se pravi domaći plastelin ili nešto toga tipa, a onda kad uvežbaju isto, pozovite im drugare kod sebe i podstaknite da ih nauče isto.

7. Igrajte se sa decom

Igra sa decom nije samo njihovo puko animiranje. Igrom im dajete mnogo više.

Igrom im poručujete da su vredni vašeg vremena.

Možda vi mislite da se to podrazumeva, ali verujem da bi se iznenadili koliko je deci potrebno plastično da pokažete to.

A pored ovoga, kroz igru im pomažete da nauče da fokusiraju pažnju. Dete koje time vlada, na višem je stepeniku samopouzdanja.

8. Vežbajte “idemo dalje” princip

Možda ćete uočiti da je dete u nečemu spretnije ili da pokazuje zanimanje ili talenat ka nečemu. U toj situaciji ohrabrite dete da razvija taj talenat.

Podsticanjem da proba dete i uživa u toj jednoj aktivnosti poboljšava detetovu sliku o sebi, jača samopoštovanje i samopouzdanje.

A kao posledicu može da ohrabri dete da se oproba i u drugim aktivnostima.

9. Pripremite dete na uspeh

Nadovezujući se na prethodni korak, bitno je da se taj talenat razvija na neki način kroz disciplinu.

Time ne mislim da dete primoravate da pohađa nešto što ne želi, ali da ga s vremena na vreme pogurate kad iz bilo kog razloga želi da prekine, to da.

Jer ništa ne dobijate time što ćete podržati dete da odustane u nečemu, da ni ne pokuša da proba. Time mu se samo pomažete da se uruši samopoštovanje.

Naša starija ćerka od svoje druge godine ide u muzičku školicu. Prvobitni motiv je bio to što nije pohađala kolektiv, a mi u okolini nikoga sa decom, pa smo želeli da ima bar neku vrstu kontakata sa decom.

Posle prvih godinu dana gde smo časove pohađali sa njom (jedan odrastao ide sa detetom) trebala je da pređe na časove gde ide sama.

Posle prva dva časa, neuspešna, ipak je iz njoj znanih razloga odlučila da na trećem ostane.

I tako već 4 godine ide.

Lagano, na svoj način, adaptirala se na nastavnice, prostor, nastupe.

Uh, nastupe.

Još se sećam kako je prošlog juna sva bitna saopštila da će biti solista na nastupu na Zmajevim dečjim igrama. Do tada je već imala desetak nastupa u okviru horića, i, iako su oni prolazili bez problema, nisam bila sigurna da je spremna za ovako nešto.

Ja nisam bila spremna za ovo.

Ali nastavnice su procenile da jeste. I pripremile je savršeno.

Pripremile su je na uspeh. Pa je uspeh i bio.

10. Izražavanje, a ne prećutkivanje emocija

Uh, ovde ne znam gde da počnem. Jer imam jednog bika koji će pre tvrdoglavo da ćuti i da te strelja pogledom, no da kaže šta oseća ili šta je muči.

I uvek se tu iznerviram jer se zapitam da li se ne oseća dovoljno sigurno i sa dovoljno samopouzdanja da kaže šta je problem.

Pa sve to najčešće završi tako što joj tupim da viče, galami, plače, šta god, samo da kaže a ne da ćuti.

To je i nešto na čemu još radimo, pa ne mogu da dam neki super-pametni savet, sem da kažem da je bitno.

 

Svideo vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *