Porodični dan za zaborav

Kad živiš u Novom Sadu onda sa sigurnošću znaš da je maj mesec – mesec poljoprivrednog sajma.

Mislim da nema deteta koje tada nije vođeno tamo. Male krofnice, baloni (koji po pravilu odleću; bar meni), miris roštilja. Nezaboravno.

I tako došao i ovaj maj. Deca stasala dovoljno, bar smo tako mislili. Izleti sa njih troje nikad ne znaš kako će završiti, al’ naoružali smo se pozitivnim mislima i krenuli.

Nedelja je tzv. porodični dan. Vrlo bajkovito, zar ne?

Već sam videla kako maze životinje, ciče od uzbuđenja i jednostavno rečeno, uživaju. A time i mi sa njima.

E, a onda je stupila stvarnost na delo.

Stojimo tako nas petoro u redu, kilometarskom, sabijeni između kojekako parkiranih kola. Ovo dvoje starijih na plastičnim motorima-guralicama sa kojih evo drugo leto ne silaze iako su ih prerasli visinom. Beba u kolicima, ali strpljenje je izdaje.

Potpuno je doduše razumem. Prolazi 40 minuta, a i dalje ne prilazimo blagajni.

Zalihe keksa su do tog momenta pojedene iz dosade, a i voda je na minimumu.

Al’ ne dam da me to remeti, konačno ulazimo.

A evo ga i cičanje! Videli su gomilu ogromnih traktora i još im nude da se popnu. Oduševljenje na maksimumu.

Idemo od jednog do drugog i to oduševljenje prelazi u negodovanje jer ne mogu da se popnu u baš svaki gde žele.

Gunđanju se pridružuje beba koja previše glasno negoduje, pa je muž i ja nosimo naizmenično. Pride gurajući kolica i noseći ona dva motora.

Krećemo prema halama sa ubeđenjem da tamo negde ima sitnih živuljaka. Nema.

Za to vreme beba sve više negoduje (čitaj: vrišti) i ne smiruje je ništa. Mladoj dami se spava, ali tvrdoglavo se bori protiv.

Pokušavamo da ignorišemo nju, kukanje najstarije kako hoće opet na traktor, kukanja ovog srednjeg da on neće da je ovde već kod dede na rođendanu, okretanja i komentarisanja prolaznika, oblake koje vetar brzinski dovlači. Ma sve. Samo da pokušamo da izvučemo maksimum od dana.

Posle pola sata uzaludnog traženja životinja, konačno nailazimo na farmu koza. Klincima se malo podiglo raspolaženje.

Ali ne dovoljno da odemo da razgledamo ostale životinje.

Tu proglašavamo kapitulaciju. Sajam će moati da čeka neke druge klince ili neka druga vremena. Ili, budimo iskreni, neke druge pratioce.

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

Leave a Reply

Prikaži opcije deljenja
Sakrij opcije deljenja