„Jao, brojiš sitno! Još malo. Divno!”
I pogleda me, a ja, kao svaka fina trudnica nabacim na silu osmeh i kažem „Da, divno!”.
I lažem. Svaki dan, svakome.
Nije divno.
Nema entuzijazma.
Nema sreće.
Moj svet su nervoza, razdražljivost, tuga i depresivnost.
Al’ jedna buduća mama to ne sme da oseća, zar ne?
Ja ne znam nijednu. Sem ako se sve ne pretvaraju uspešno ko i ja.
Zato lažem sve da jesam uzbuđena što beba dolazi.
Lažem sebe da je ok lagati tako.
Borim se sa strahom kako ću prihvatiti bebu kad nema tog uzbuđenja i iščekivanja.
Borim se sa krivicom što ih nema.
I bojim se. Bojim se momenta da sa ovim osećanjima uzmem to stvorenje u naručje.
I mrzim opravdanja koja drugi smišljaju za mene.
Pa šta ako je četvrto dete? Bilo je plansko, namerno i željeno.
Šta znači „fizički teška trudnoća”? Svaku su pratile teške mučnine, povraćanja, iscrpljenosti, bolovi i povremene komplikacije. Al’ guralo se u svakoj (pa i u ovoj).
Ne mogu da odmorim pored ovo troje dece? Ni ne znam šta se tu očekuje. Ne mogu decu isključiti ili obrisati, da bih više odmarala.
Iako jesam umorna. Umorna da se ovako osećam. Umorna od pokušavanja da se ne osećam ovako. Umorna od pretvaranja. Umorna od osmeha.
Svideo vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Draga, Milena,
Ja sam bila depresivna trudnica, tokom treće trudnoće. U sedmom mesecu se beba okrenula karlično, krenulo mi je kamenje iz bubrega i oba bubrega su mi se “pokidala iz ležišta”. Trpela sam neverovatne bolove i morala sam dva meseca da ležim na desnom boku. U potpuno ste te razumem i kažem da tvoje stanje nije za osudu i da ne treba da se smeješ iz kurtoazije. <3
Hvala ti na ovom komentaru!
Nikad ne bih pomislila da ću doći u ovako stanje. Da je uopšte moguće da nešto pomuti taj osećaj uzbuđenja što će doći jedna beba. Činilo mi se da je to, i pored povremenih teških trenutaka, ipak nesalomivo.
Draga moja. Imam 28 godina, i trudna sam 5 mes. Savršena trudnoća ( fizički) ali psihički imam osećaj da će me beba ubiti. Imam problem sa depresijom ceo život, od kako sam trudna postalo je nesnosno. Jedini lekovi koji smem da pijem, oni za smirenje, ne pomažu nista vise od njuskanja lavande. Prva trudnoća. Sin koji je duplo veći od proseka i savršeno zdrav. I ne, ne libim se da kažem da se odvratno osećam. To nema veze sa tim sto u dubini duše zaista želim to dete, što mi je muž nezamisliv oslonac i što oko sebe imam takav zid podrške da bi mi mnoge trudnice pozavidele… Opet, kako preživeti?
:BIGHUG:
Hvala, draga! :-*
Nemam ti ništa pametno za reći, ali poslat ću ti jedno virtualno <3 , zagrljaj i dobre vibracije.
Hvala puno! 🙂
Ja sam odlepila od euforično srećnih trudnica. Mani to. Kad ti se kuka, kukaj i doviđenja. Kome smeta, nek prošeta. Čekajući četvrto dete, gledala sam daleko u budućnost kako bih se osećala lepo i srećno. I javljam da vreme brzo prolazi s četvoro. Ali godina prođe, a dan nikad…:) Podrška i pozdrav!
Pokusavam da gledam daleko unapred, al trenutno mi to deluje previse daleko.
Hvala ti za komentar! Lep pozdrav
i meni je tata iznenada umro na samom početku trudnoće, više sam plakala i bila depresivna nego srećna… i svi kažu moraš zbog bebe, a ja sam zbog svog tate i zaboravljala na bebu u stomaku… taj dan kad sam tati rekla da sam trudna on je tu veče umro… strašno… i još uvjek je… prva trudnoća s jedne strane tuga velika s druge sreća, ali više tuga… još uvijek traje…
🙁 Jako mi je žao… I verujem da nema utehe niti da to stvarno može ikad da prođe. Imati dete ne može biti izgovor da ne osećaš išta tužno. Bilo bi lepo da može, ali ne.
Nadam se da ćeš uspeti da sve dete da bar kroz priče upozna dedu.
Ja sam u prvoj trudnoći bila izuzetno anksiozna. Rekla bih “patološki” anksiozna. I imala sam ogroman osećaj krivice zbog toga, jer sve mame, a naročito prvorotke, treba da budu presrećne. Žao mi je što nisam na vreme prepoznala ozbiljnost tog stanja i potražila pomoć. Probaj potražiti stručnu pomoć, možda ti bude lakše.
Potrazeno vec. Al ostavljeno na stand by da se isprati postpprodjajni period kako ce ici.
Sećam se sebe od pre 15-ak godina: pomislila sam kako je s moje laičke tačke gledišta veoma interesantno da mi je manjak hemoglobina izazvao slično stanje. Verovala ili ne, može biti da je u pitanju i trenutna ishrana (daleko od toga da sam zaluđenik za novim trendovima zdravog življenja, ali ovo sam iskusila na svojoj koži!). Očigledno se nekoliko “minusa” složilo – iskreno se nadam da će polako da počnu da se brišu! Veeeeliki, topao zagrljaj za tebe + poljubac! :*
Hm, ovo je stvarno zanimljiv info za mene. Jesam anemicna i to vrlo (pratim se kod hematologa, toliko je lose stanje). Iako sam iz med.branse stvarno nisam znala za ovo.
Puno ti hvala! :-*
<3 Nema na čemu! I čestitam (ako dobro pročitah, bebiron je stigao! 🙂 ) Uživajte! :*
Bilo bi divno, al odlucio gospodin da zavitlava i da ga (jos uvek) cekamo.
🙂 Ti priznala i ostala živa.
A stvarno je blesavo stavljati sve trudne žene u isti koš. Što da ne budemo i ovakve i onakve… Sve je tto normalno. Očekivati da trudnice budu samo nasmijane je isto kao očekivati da novopečene mamme budu samo nasmijane i blažene a znamo vrlo dobro da su često umorne, smrdljive i na ivici živaca. 🙂
Još malo pa će te stići druge muke.
Srećno sa porođajem
Trenutno nemam osecaj da bilo koja druga muka moze da obrise ova osecanja. Trenutno mi tesko i deo nadanja da aktiviram. Stoga, nadam se sa ce tvoje rece negde biti prosledjene. 🙂
P.S. Lep ti novi nick. 😀
To nije nista, ako se tako osecas ponekad. Prihvati sebe takvu kakva jesi i ne bezi od toga. Ne smej se ako ti nije do smeha. Iskazi svoja osecanja. Pricaj. Ocekivano je da si umorna, iznosis cetvrtu trudnocu zasto bi morala biti odusevljena?
Problem je ako se takva osecanja nastave nakon porodjaja i ako se budes osecala lose, ako ne budes spavala, ako izgubis zivotnu radost itd itd… tad potrazi pomoc psihologa… jer to nije naivno…
Kao sto rekoh gore, potrazih vec. Al ostavili su da se prati postpprodjajni period, za sada nista.
Kao da sam ja ovo pisala, neizlazim vise iz kuce da ne bih morala da se smeskam i objasnjavam nekome zasto i kako se osecam, a malo ko razume…samo ko je bio u slicnoj situaciji.
Al pogotovo ove zdanje recenice… Umorna sam vise da se ovako osecam, umorna sam od svega toga ….
Mozda gresimo sto tezimo samoizolaciji. Al trenutno ne mogu drugacije (verujem i ti).
Meni je treća trudnoća bila neopisivo naporna. Nisam bila depresivna ali sam bila pod strašnim stresom, jurili smo kuću umesto stana, i baš mi je bilo teško. Deca mala, obaveze pritiskaju, nije ni čudo što se tako osećamo. Ali, meni je laknulo bukvalno odmah posle porođaja, ma, prodisala sam.
Naredni meseci nisu bili laki, ali su bili dosta opušteni, prepustiš se i voziš 🙂
Jao, iskreno se nadam. Bojim se ovog zasićenja koje osećam, jer nisam iskusila to u prethodnim.
A za to “prepustiš se i voziš” primenih još u prethodnoj (stalno pričam kako mi je treće donelo nirvanu, a kuma me zavitlava da su mi ustvari samo sve svećice pregorele 😀 ).
Draga mama, ja sam u drugoj trudnoći pola vremena bila nesrećna, jer nisam želela mušku bebu. Samo sam ćutala i mučila se sama sa sobom i sa svojom željom da moja prva ćerka ima sestru. Budala. Kad su nam isključili struju(toliko nije bilo para), očajna sam pala na tepih i plakala celo popodne. Na glas sam se izvinjavala svojoj bebi u stomaku što sam bila takav skot. Onda je prošlo 🙂 Ne daj se. Traži bilo šta lepo u bilo kom danu i bilo kojoj situaciji. Čitaj moj blog 🙂 Ima tamo i nekih smešnih tekstova, evo recimo ovaj – http://maminoblago.com/2013/10/22/tipovi-zena-od-struka-nanize/
Hvala ti! Jesam nabacila osmeh na lice. 🙂
Dragi moj hrabrisa, osvescivanjem je vec pola problema reseno. Imamo svi gadnih momenata, pa sta, ljudi smo. Grlim te, vidimo se 🙂
Hvala ti! :-*
Mila moja trudnice, jako je tesko biti u situaciji gde svi imaju ocekivanje od tebe kako da se osecas, i gde ti sama imas jedno ocekivanje od sebe, a na kraju se sasvim drugacije osecas. No, samom pricom i priznanjem svega uradila si vec mnogo za pocetak. Hormoni u tebi divljaju i ti nisi ti, zato verujem da se niko sa tobom ne bi mogao sada raditi na depresivnosti koju osecas. Svidja mi se sto si i sama napisala da je u pitanju depresivnost, a ne depresija, jer verujem da je to samo trenutno stanje. Kao sto ti je vec receno, ukoliko se nastavi nakon nekoliko nedelje posle porodjaja, tada ces vec moci da radis sa nekim psihologom. Garantujem da je i u takvoj situaciji bilo vise od 50% mama, samo mozda nisu ni znale ili nisu ni imale vremena, pa se nisu ni obracale nikome.
Ja ti zelim da sa porodjajem sva ova neprijatna osecanja nestanu i naprave mesta za fizicki umor koji neminovno sledi 🙂 Obzirom da sa njim imas iskustva, verujem da ti nece biti tesko kao prvi put.
Puno poljubaca saljem i snage da sve izdrzis
Kad psiholog tako kaže, nema druge. 🙂
Puno ti hvala za napisano, kao i za bodrenje! :-*
Hvala puno za ovu priču! Pročitah je baš u momentu u kom se itekako mogu poistovetiti sa njom.. i to mi mnogo znači..
Drago mi je kad dobijem ovakav komentar – da znam da je ono što pišem nekome značilo. Stoga, hvala!
Kad sam ovo prolazila, i kad sam napisala tekst, dobila sam dosta komentara koji su mi rekli da nisam usamljena u tim osećajima. A to, u tim trenucima, jako znači.
Šaljem Vam puno pozitivne energije. Biće i taj period iza Vas.