8.mart sa (pre)velikim očekivanjima i (pre)malom decom

Jutro je. Sreda. Bitan dan u mom životu mame. 8. je mart.

Moje drugorođeno dete, sin skoro-pa-petogodišnjak stoji pored kreveta i čeka da se probudim.

Što se na kraju i desi (prethodno proživevši mlađi napad panike što mi neko stoji pored uzglavlja).

“Što se ne spremaš?” – želi da zna, a meni mozak posle svega par sati spavanja ne može da isprati šta me pita.

“Spremaj se, ajde. Treba da ideš kod mene na priredbu.”

A, da. Priredba za mame.

“Nije to sada, već posle podne, posle vrtića.” – jedva ga uverismo muž i ja. Ode na kraju u vrtić, sa sumnjom da nije kako smo rekli i da će na kraju da on bude onaj dečak kome mama nije došla.

Planiram da dođem. To se podrazumeva. Velika je to stvar. Danima radi na tome, pod plaštom tajne.

A kako je mali, u uzbuđenju što njegova mama njemu dolazi u vrtić, izlanuo se. Naravno. Morala sam da obećam da neću pričati o tome i da ću zaboraviti.

Doduše, sem toga da će biti predstava, ne znam pojedinosti.

“E, pa to je tajna!” – odgovor na svaki moj pokušaj raspitivanja.

Al’ generalno ne pričamo puno o tome. Gledam po sebi, ne bih želela da mi neko stvara pritisak za bilo šta, pa ne želim ni da njegova mala ramena nose to.

Danima i ja radim na tome da ne cmizdrim previše tada. Poseban je to osećaj. I uzbuđenje i radost iščekivanja.

I ponos što je toliko porastao. I strah da li će sve proći ok, da li će on biti zadovoljan. I nervoza da li će se setiti svega.

Traži mi košulju, da bude svečano obučen. Tražim košulju i sebi, da zarad njega, izgledam pristojno među drugim mamama.

Konačno smo stigli. On u stisku drži poklon za vaspitačice i tražimo mesto da obuje patofne.

Mnogo dece je već stiglo. Njihove mame već disciplinovano sede na njihovim malenim stolicama, iščekujući.

I,… došlo je do prekida filma.

On, isto dete koje me je jutros sa uzbuđenjem budilo, počinje da plače. Da viče. Da histeriše.

Ljudi se okreću, deca zapitkuju, vaspitačice prilaze.

Ne možeš ništa da saznaš šta se desilo, koji si pogrešan korak uradila da dođe do toga.

Sad već počinjem sa preznojavanjem. Mame me redom zapitkuju šta mu je (pojma nemam, da znam, rešila bih nekako već).

Uspemo nekako da pohvatamo da neće da nastupa. Tamo 20 i kusur dece fino, disciplinovano i raspoloženo stoji, spremno da pokažu svoje umeće.

I jedno koje sedi u maminom krilu. Mom.

Program se odvija i odvija. O, kako su slatki! Pevaju, recituju, igraju.

Kako bih bila ponosna na njega!

Kako bih…

Umesto toga sedim razočarana. Da, razočarana.

Osećam se uskraćeno, pokradeno. LJuto.

Zašto je baš morao tako da reaguje?

Zašto baš on, moje dete?

I nije fer. Nije. Imam već jedno introvertno i visoko senzitivno dete. Zar još jednom moram da prolazim to?

Razumem kako se oseća. Strah, stid, trema, sve te oči koje te prate,…

Ali delić mog bića ne može da se otarasi tog osećaja razočarenja zbog uskraćenosti.

Imamo li kao roditelji prevelika očekivanja? Koliko smo realni?

Pri tome ne mislim na to – može li dete da nauči pesmicu. Već, ko su ta naša deca stvarno? I šta želimo da su?

Jesu li ovakve situacije pravi testovi na kom putu ste u podizanju jednog, baš tog, deteta?

Ne mogu da se otarasim osećaja da jesu. Oni nenajavljeni, sirovi, životni testovi koji ti kažu u lice – mama, promisli malo, fali nešto.

Tebi.

Fali lakoća da odbaciš želju za kontrolom, perfekcionizmom. Fali momenat da sagledaš ko je stvarno tvoje dete u tom momentu.

Jer sutra, ono više neće biti to dete, već neko drugi, koga nećeš poznavati ni toliko koliko sad.