Osećanja idu gore – dole.
Nema balansiranja, iako to želim.
Al’ ne ide.
Na najmanji pokret mogu da plačem.
Na najmanji pokret mogu da vičem.
Na najmanji pokret želim da me nema.
Teško je. Spava mi se, umor me sustiže.
Al’ beba plače opet i opet i opet.
Osećam kako me noževi probijaju kroz kičmu, dok pokušavam da se pridignem.
Telo je u raspadu, nije mi potreban ni najmanji pokret.
Stariji opet traže nešto. Ili dolaze da mi kažu da beba plače.
Kao da ne čujem i ne vidim i sama, a držim je u naručju.
Ni glad ne osećam, iako nisam jela.
Ne mogu, bezvoljna sam za sve pa i to.
Najradije bih se podvukla pod pokrivač i zatvorila oči.
Ignorisala sve njih, izignorisala zvuke, ljude, potrebe.
Zar se smem nazvati mamom, kad se ovako osećam?
Zar se smem nazvati mamom kad nema sreće što se ono rodilo?
Nervira me što suze idu, al’ neće duša da me sluša i zaustavi sve.
Duša pliva u tuzi, koja preplavljuje svaki pedalj tela.
Opakuje sebe, oplakuje život koji se promenio, opakuje svoje potrebe, opakuje šta sam postala.
Znam da se bebi bluz nekad prikrade, ali zašto meni, zašto sada?
I nema veze koja je trudnoća po redu. Koji put držite svoju bebu.
I nema veze da l’ znate da ćete se tako osećati.
Jer nadate se da nećete.
I pitaju te zašto plačeš. A ti ne znaš šta da kažeš.
Jer ne znaš.
Do juče si bila uzbuđena zbog bebe.
Srećna.
Postala si mama.
Al’ danas se pitaš kojom greškom se to desilo.
Misliš da nisi za to.
Da ne možeš da to postigneš, da budeš adekvatna, dovoljno dobra.
I ta pitanja čine da još više plačeš.
Jer te grize savest što se to pitaš.
Čini se da si u vrzinom kolu i da nema izlaska iz njega.
Da si zarobljena negde gde ne želiš, bez upustva kako dalje.
Mora li to toliko teško da bude?
Moramo li prolaziti ovom maršutom?
Mora li majčinstvo od početka biti obeleženo sumnjama da li smo dovoljno dobre?
Moraju li da nas bombarduju slikama o savršenim danima, savršenim frizurama, savršenoj deci?
Zar samo meni ide teško?
Zar samo ja imam loš dan?
Ako nisam samo ja u pitanju, već i ti, zašto ne pričamo o tome?
Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
“Moraju li da nas bombarduju slikama o savršenim danima, savršenim frizurama, savršenoj deci?
Zar samo meni ide teško?
Zar samo ja imam loš dan?”
И ја стално размишљам о томе. Сећам се да су ми неке ствари “легле” тек са трећом бебом, али сам била запањена колико ми је, и поред искуства, било непознаница у тим првим данима. И данас је тако, али већ су велики па је другачије.
Љубим те и грлим, да знаш да ниси сама и да ће све то проћи (али, ти то већ и знаш, зар не 😉 )