Pre skoro godinu dana, dok sam bila u poslednjoj trudnoći, na jednom forumu čiji sam nekad bila veoma aktivan posetitelj, raščula se vest o tome. Komentari su se ređali, neki zaprepašćeni, neki zadivljeni. Svaki mi je izazvao osmeh.
U moru tih, izdvojio se jedan – svaka mi čast što sam se toliko žrtvovala.
Na to pročitano, ubrzano sam pokušavala da se ulogujem, sad ću ja njoj da odgovorim, kako može tako… Možda sreća pa nisam uspevala da se setim lozinke, što mi je dopustilo da oladim glavu.
Prečesto se majčinstvo izjednačava sa žrtvovanjem. Mame se prikazuju kao neko ko se odrekao ovoga, onoga, izbačen iz koloseka, žal za starim životom,… Odričemo se života i sebe jer smo sad mame.
Nije da nema teških trenutaka. O, da. Prolaze se tu i periodi tuge, i besa, galamimo na okolinu, a nekad i na sebe.
Ali, mi smo i dalje tu. Život je možda dobio drugu formu i možda neke stvari moraju da pričekaju jer kad imaš sitnu decu, njihove potrebe moraju da budu za nijansu važnije.
Ali i dalje smo tu. Nisu nam uklonili deo tela, nisu nam reprogramirali mozak (mada se nekad od umora čini da jesu). Samo smo zaboravili.
privatna arhiva 
Umesto žrtvovanja, mama ustvari preuzima rizik svojom odlukom.
Rizik da će time možda izgubiti posao (možemo da pričamo o zakonu, a svi znamo da to tako ne funkcioniše).
Rizik da joj, evo, neće isplatiti porodiljsko (valjda kad sediš kući nemaš potreba).
Da će nam umanjiti platu (valjda kad imaš jedna usta više, treba da trošiš manje).
Rizik da ti dete neće imati mesto u vrtiću.
Možda će ostati bez partnera koji je naprosno odlučio da nije za tu ulogu.
Rizik da će nas doktor uslovljavati da na predglede idemo privatno i iste plaćamo.
Rizik da l’ će biti vakcina za naše dete. I lekova.
Da l’ će te sutra neko optužiti da dete namerno vodiš u banku pri plaćanju računa, da bi preskočila red.
Rizik da će te svako procenjivati kakva si mama, kakav si roditelj, i bez pardona saopštiti da si negde omanula (jer moraš omanuti).
Mogla bih tako u nedogled.
Zašto onda da pričamo o žrtvovanju? Zašto ne pričamo o hrabrosti da preuzmeš rizike na sebe i odlučiš se da odgajaš jedno ljudsko biće?
O hrabrosti da i kad je sve protiv tebe, stisneš petlju za to?
I riziku što ćeš tek za koju deceniju znati da l se isplatio.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Odlican text vezan i za ocinstvo i majcinstvo.
Medjutim glavnu ocenu daju deca kada odrastu. Oni bi trebali videti nas trud kao pozrtvovanje za njih. I ako je nasa ljubav prema njima bezuslovna.