Večernja rutina je pola posla

Nedelja je veče i uveliko se spremamo za narednu sedmicu.

Znam, sad ide ono pitanje kako izgleda njih petoro uveče spremati. Praćeno onim kako on/ona/oni za svoje jedno/dvoje padnu s nogu kad dođe veče.

Mnoštvo puta sam i pisala i pričala da sve to jeste stvar organizacije. I da nije stvar organizacije jer – jednostavno se prebaciš na neki drugačiji životni režim, drugačije ti protiče dan i drugačije se prilagođavaš svemu.

Ipak, što se tiče večernje rutine, to je nešto što nam je, manje više, isto kao kad smo bili porodica sa jednim detetom.

Da, pomalo smo nefleksibilni za neke stvari, a ovo je jedna od njih.

Doduše, malo smo bili i naterani time što nam je najstarija ćerka izrazito ritmična osoba. Drugim rečima, bilo je „zanimljivo“ ukoliko njene potrebe u vidu spavanja, a posebno hrane ne bi bile ispoštovane.

I tako, naučila nas je da uveče postoji ritam.

A mi, evo, godinama, učimo ove mlađe to isto, dalje.

Zašto mislim da je ta večernja rutina bitna?

Vremenom sam uočila da svaka promena tada, svaki poremećaj, na decu lako utiče, bilo da će se buditi noću, bilo da će se brzo razboleti.

A, iskreno, bilo mi je preko glave slinavih noseva i izostanaka iz vrtića.

Pa smo tako uveli da se spava najkasnije do pola devet, a i to je pušteno od skoro jer oni stariji rastu (a mlađi se šlepaju sa njima).

I, naravno, skoro svako veče gunđaju. Ali znaju da nećemo od toga odstupati, pa posle 3555 čaše vode usled teške dehidratacije koja prati odlazak u krevet i razmene međusobnih poljubaca i zagrljaja svakog sa svakim (ovo sami izračunajte koliko je toga, uzevši u obzir koliko nas je), na kraju odu u krevet.

Večera je obavezna, koliko god kasno da su nešto već jeli. Jer mislim da bi nas ona najstarija izludela primedbama kako im uskraćujemo jelo i teramo na spavanje. Pa, eto, idemo linijom manjeg otpora, priznajem, samo zarad malo mira. Iako će hranu najčešće samo probrljaviti.

I tu su muke uskladiti ih sve. Ovaj hoće ovo, onaj ono, ova voli to, ova ne voli. Pa vodi računa da nije preslano, da nije teško za stomake. Na kraju se svodi na tri, četiri namaza koja vrtimo u krug.

A onda kupanje.

Ne vole ga. Ne vole da peru kosu, nestrpljivo uzdišu i gunđaju dok je sušimo. Ne vole što čekaju svoj red za kadu, dok se neko već kupa.

A izgleda bukvalno tako – pripremaju se za kadu, muž kupa jedno po jedno, dok ja pripremim stvari za posle. I kako završavaju, tako dolaze da se obuku i da sušimo kosu.

Ako nisam završila sa prethodnim dok ovo naredno dođe, onda ide i jedan red gunđanja što sad ono mora da čeka da završi ovo prethodno.

Ali nedeljne večeri vole. Jako. Tada večernji ritual preraste u veliku zabavu.

Napunimo kadu, dodamo gomilu kupke (da pena bude bogata) i tu su igračke i one knjige za vodu. I zabavi nema kraja. I niko se ne buni što se kupa.

Doduše, malo je bilo čupavo naći kupku koja svima njima odgovara, jer je jedno beba, jedno sa osetljivom kožom, jedan koji kuka da mu sve peče oči, jedna koja bira kako će da miriše… Isprobavali smo razne, a naše police trenutno ispunjava Becollino kozmetika.

Pravi dobru penu, a i miriše pravo bebeće. Dva plusa od nas.

Dobro, muž i ja nismo toliko baš oduševljeni brisanjem posle podova i zidova. Al’ sve to u opisu službe.

Pranje zuba stavi tačku na večernju rutinu. Ok, ponekad i ponovno pranje jer znaju da smuljaju i objave da su završili. Inspekcija pokaže da nisu.

I na kraju, još koja čaša vode. Jer su neizdržljivo žedni. Iz koje popiju koju kap. Kao i svako veče.

Al’ to je, je l’te, u opisu njihove službe.