Dobrodošli u porodilište

Ili – zašto sam toliko razmažena

Pre par dana naša porodica se uvećala za još jednom člana. Onog od one najslađe, najmekše, najmirisnije vrste – imamo novu bebu.

Polako se uigravamo i upoznajemo. I polako se sležu utisci na prethodnih par dana.

A trenutno najviše utisaka, naravno, o porodilištu.Pogled na svitanje

Odlazak u porodilište treba da sa sobom nosi samo uzbuđenje jer ideš tamo da doneseš novi život. A takva veličanstvena uloga je često pomućena onim danima koji slede tome.

Odmah da naglasim, nisam nikada očekivala luksuzni hotel, a i ovo mi je bio četvrti boravak tamo. Što znači, znala sam gde idem.

Al’ ni to nije pomoglo da se na momente ne osećam vrlo, pa, deprimirano.

Deprimirano uslovima boravka. Boravka onih najmlađih članova, tek ispililih.

I boravka onih svih mama lavica, koje su donele svoje bebice posle sati i sati bolova i znoja.

Gde je tačno granica kad kažeš – nije bitno kako je, samo da se istrpi i ide se kući?

Kad tačno nastaje trenutak da se pomirim sa tim da nema svetla u kupatilu?

U jednom od tri koja jedino rade na dvadesetak soba.

Da je ok da nema baterija za tuš, da je kada bušna?

Da wc šolja ne radi?

Da curi sifon na umivaoniku u sobi?

Da ne rade roletne u sobi i u potpunom ste mraku danima?

Da se posteljina, onako sveže obojena krvlju i bljuckanjem, ne menja danima?

Da u sobama za dve osobe boravi i po četiri mame?

Kad prestaneš da se gadiš što druge docimerke ne znaju da povuku vodu u wc šolji? Prebrišu pod od krvavog traga koji ostavljaju?

(Možda je i prednost što ne radi svetlo u kupatilu.)

Da ti ne smeta silna paučina sa plafona i prozora?

Kad se pomiriš sa tim da je obroke neko osmislio i da je skroz u redu da dobiješ hladan krompir i pasulj?

I da je večera u 17h, pa gladuješ do jutra?

Jutra, kad te bude u 5h zarad merenja temperature i pritiska (Kojih? Nisam sigurna da sam živa uopšte tada.).

Posle cele noći pod neonskim osvetljenjem?

Kad prestaneš da se osećaš poniženo što viču na tebe u trenutku porođaja?

Čujem dobro i bez toga (a i za četvrti put, verujem da i znam šta treba da se radi).

Kad prestaneš da se osećaš poniženo kad ti saopštavaju da beba ima nekih problema, a da je sve to zbog tebe?

Kad prihvatiš da je ok da niko ne podstiče dojenje, već se natura ad? Da te kritikuju što se ne slažeš sa tim?

Kad prestaneš da se osećaš da uznemiravaš osoblje pitanjima?

Kad je momenat kad se sve to svrsta u razmaženost, a ne u nešto podrazumevano? Očekivano?

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
error
Podeli!

21 comments

  1. Hm, pa mora neko da se pobuni glasno (kao, recimo, sad ti), pa da ga podrze sve mame koje se tako osecaju (kao sto sam i ja), i da onda tako godinama se bunimo i insistiramo, da bi nase cerke ili snajke imale jednig dana bolje uslove.

    1. Ja sam posle drugog porođaja dala u medije sve o Betaniji, potkrepila
      slikama…ali naravno nije vredelo, čak su me neke mame napale da šta ja hoću, pa ne bih valjda u Hajat..
      Eto dok se ne izmeni svest pojedinca neće ni društva….

  2. I ja se stalno pitam,gde je granica naše izdržljivosti i dokle ćemo da se tešimo rečima,kako može da bude još gore.Vama čestitam na hrabrosti i želim sve najlepše!

  3. Vi ste jos i dobro prosli da hranom… Kad sam ja zadnji put bila tamo jeli smo samo keks i mleko… Sestre nisu dale da otvorimo prozor da provetrimo, nisu dale da zatvorimo vrata od sobe, kad dodje njih 15 da pregledaju bebu majku gurnu u stranu i kazu “sklonite se”, niti obaveste majku o stanju deteta, a o razgovoru bilo kakve vrste nema ni pomena.

  4. Jos uvek se jezim na pomisao obitavanja u porodilistu i posle 6 godina kad se setim svega ili procitam ovako nesto. Na ovo bi dodala jos da sam bila bez jastuka (nestalo ih?!) i da je moja beba bila gladna od rodjenja (nije mi krenulo mleko) a nazivali su ga bezobraznim i raznazenim 🙁

  5. E bas ste lepo opisali. Kada sam se ja poradjala i kada su me iskritikovali sto beba nije ok…sto mi je krenulo mleko i grudi se upalile a nece niko da mi pokaze i pomogne oko istih….kada ne spavas 12 dana jer ti beba ima taj ritam dojenja oko kog ti ne znas da se snadjes….a niko nece da pomogne.Kada si mrtva gladna a dobibes drnc neki ili dzemic i krisku leba iako ministar prica da je hrana super….uradio nutricionista u 16 veku. Kada ja kao ranije porodjena menjam uloske sveze porodjenim mamama…onda ne gledas ni wc…ni tus….samo gledas da uzmes svvoje dete i odes. I nikd se ne vratis.

  6. Nazalost, samo ovde i u zemljama 3.sveta se ove stvari posmatraju kao luksuz. U drugim drzavama je to normala.

  7. Kada sam htela da pisem clanak o Betaniji i njihovoj bezobzirnosti prema porodiljama, ali i pacijentima koji treba da zakazu neke vrste pregleda, pa zovu mesecima jer tamo niko nista ne radi, niko nije bio spreman za saradnju… Postavila sam cak i komentar u grupi Mame Novosadjanke i pitala da li je neko spreman da svedoci, od cini mi se 7000 zena ni jedna se nije javila… Tako da mi je muka od vas i vasih komentara jer sve gospodje i gospodjice umeju samo da pljuju i serviraju informacije preko drustvenih mreza, a kada treba da se nesto konkretno preduzme, svi cute i uvuku se u svoje male kucice dok oluja ne prodje… Zaradila sam samo konflikt izmedju nacelnika i mene licno, jer sam bez obzira na niciju pomoc ipak sama otisla i ako nista drugo, bar u lice sasula sve komentare koje sam imala…

  8. Uz sve to sto smo prosle 99,9% nas, nikada necu zaboraviti one grozne crve po zavesi od tus kabine i po celom tusu ustvari… Bila sam 5 dana i svaki dan su me premestali u drugu sobu,poslednja soba je bila sa 5 kreveta gde su predvidjena 4…znaci 5kreveta i 5 onih za bebe…nismo mogle da ustajemo sa kreveta morale smo preskakati…kad pogledam…nemam ni jednu lepu uspomenu na taj period a poradjala sam se 2puta…

  9. .. kada sto vise mama bude naglas i javno ovako razmisljalo i kad svi budu shvatili da je porodilja ta cije potrebe u tim trenucima treba slusati, a ne da ona bira momente kad ce nesto da pita ili, ne daj Boze, zahteva, kako ne bi pecnula strucno osoblje ili im povredila sujetu.

  10. Sto se bunite, vi ste bar imale tus. Mi smo imale crevo iz kog smo hvatali mlaz vode kako bi se istusirale, a pored zavesa krvava i prozor koji stapom dihtuje:))

  11. Istina- i moje uspomene iz Betanije nisu ništa drugačije…ali naspram dečje bolnice i odeljenja Malo dete, Betanija je Hilton! Deset dana sam provela u svakoj od ovih “velelepnih” novosadskih institucija i svakoj majci bih poželela ponovljeno iskustvo u Betaniji, ali ni najgorem neprijatelju iskustvo na odeljenju Malo dete u bolnici!!!

  12. Jao ???? takodje grozno iskustvo… Sve navedeno od kupatila do hrane… Plus forsiranje na prirodan porodjaj a minimum tri stvari ukazuju da je nemoguc (kamen u zuci koji se pokrenuo prilikom kontrakcija, uska karlica i iznemoglost) i onda zbog tog cekanja u trajanju od 8sati, beba se zaglavila i rodi se sva plava, prilikom hitne operacije, stavljanje onog groznog katetera zaradjena urinarna infekcija, i zbog ne pripremljenosti na istu duboka venska tromboza i lezanje u bolnici mesec dana (naravno bez bebe) ono najlepse je uskraceno, beba pati odvojena od majke jer Boze moj gde cete u sred zime tek rodjenu bebu donositi majki na mazenje… Ma, koliko zelim jos dece toliko mi je i muka kad samo pomislim sta me opet ceka ????????????

  13. Zbog svega dozovljenog iz Betanije ne zelim vise nikad da udjem tamo. Od doktora, sestri, cistacice, servirki, imam traumu za ceo zivot. Nemam zelju, u stvari imam je, ali nemam hrabrosti za drugo dete. Nisam sigurna da li cu imati srece da oboje izadjemo zivi i drugi put. Strasno je sto ti posle svih patnji tamo kazu ma cuti , dobro je da ste zivi, danas u 21 veku u Srbiji.

  14. Toliko mi je lepo secanje na betaniju i neljudske uslove da i danas posle tri godine i troje dece okrenem glavu kad god prodjem pored iste da danas kad vidim trudnicu nemam blazeni osmeh na licu vec pomislim jadna li si zeno sta te ceka….

  15. Evo meni je bilo ok..porodjaj super prosao,osoblje onako( jednom su nam i kafu skuvale) :-)! Sa doktorom Petrovic Djordjem sam prezadovoljna,porodila sam se carskim rezom.Bila sam presrecna jer sam postala majka pa mi je sve bilo ok.Hrana ko hrana,nekad nam ni ona iz restorana nije lepa a sami smo je izabrali.Za tih par dana niko nece umeti od gladi.A higijena je ogledalo nas samih ! Meni su to bili najlepsi dani i uzivala sam u njima,nista nije moglo da poremeti taj osecaj !!!

  16. Mene su sa patologije u kriticnoj trudnoci, 26.nedelja terali da sama, pesaka, odem do apoteke i kupim vaginalete. Na pitu nazad mi je pukao vodenjak. Oni su me tapkali po ramenu i govorili “imacete vi jos dece” Da me Dr Djordje Petrovic nije video da placem i prisao da vidi o cemu se radi, moja beba bi i umrela. Ovako je jedan divan covek spasao zivot decaku koji sad ima skoro 4 god. Da bi posle jedna sestra rekla da sam ja kriva za sve sto se desilo!!! Klanica, a ne porodiliste!

  17. Porodila sam se u Narodnom Frontu početkom osmog meseca. Očekivala sam mnogo gore stanje od onog što sam videla. Baš sam se naslušala ružnih priča i o ustanovi i osoblju međutim u mom slučaju je bilo drugačije. Moramo shvatiti da je to bolnica, finansira se iz skromnog i večito siromašnog budžeta republike. Srećna sam jer sam imala čist krevet, dezinfikovan WC, papir za dasku WC šolje, toplu vodu za tuširanje, nasmejanu babicu i doktorku na samom porođaju ( a vide me prvi put i nisu morale biti ljubazne,ali bile su), bebe su dohranjivali,ali uvek pitali ko želi da dohrani svoju bebu. Hrana je bila baš kako treba za porodilje. Bilo je dosta svega i raznovrsno,a ” jaka hrana”. Pre toga sam ležala 4 dana na patologiji i tamo smo imali “dijetetski” jelovnik,ali opet nikad nisam bila gladna. Prema meni su svi bili ljubazni koliko je to moguće biti. Bolje da kažem da niko nije bio grub. Sam porođaj je nešto drugo,ali to je već neka druga tema.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.