(iliti, kako nauka radi za nas)
Pre skoro decenije sad, čekala sam prvo dete. Tad nekako nesvesno počnete da uočavate svuda trudnice. I pričate samo o trudnoći i o drugim trudnicama.
Kao što su par godina pre svi bili studenti oko mene.
Tako sam brojala nedelje sa nekoliko devojaka iz školice za trudnice. Znale smo sve jedne o drugima, i šta koja jede i kakav veš nosi, ali i da li je začela prirodno, da li je čekla puno i da li je bilo VTO.
Danima oko termina sam čitala objave u novinama ne bih li ulovila koja se porodila. Za “moj” vikend bilo nas je čak 7 iz grupe.
Neke od tih priča su bile iskreno potresne. Meni, koja je trudnoću dosla lako ostvarila, stvaralo je knednu u grlu svaka životna priča koja je uključivala godine truda, mnoštvo lekova i injekcija, mnoštvo ponovnih pokušaja.
Jedna od njih je imala bar takvu priču. Ne toliko dug trag suza do momenta prvog pozitivnog testa, ali niz analiza, dijagnoza i pokušaja, jeste. I sad, posle xy VTO pokušaja, bila je na strunjači preko puta mene.
Čekala je devojčicu, baš kao i ja, i bile smo pomalo usamljene u tom bejbi bumu dečaka tada.
Našla sam i objavu njenog porođaja par dana pre mog.
Nismo se srele posle dugo. Nije ni čudno. Spojio nas je samo taj momenat, ne i ostatak životnog ritma.
A onda, neke tri godine kasnije, susrele smo se na ulazu u pijacu. Nisam u momentu uspela da se setim imena, iako sam likom nekako povezala iz koje sfere je poznajem.
U par minuta pljuštala je razmena o deci, onako, uopšteno. A onda i konkretno. Njena ćerka ima cističnu fibrozu.
Beše to svejevrsni šok, onaj, kad ne znate kako da reagujete, šta da kažete. Ma ne znate kakav izraz lica da napravite.
I nisam smela da pomišljam kakav je to bio šok za nju i muža.
Ustvari, ispostavilo se bivšeg muža. Svakodnevnica beše previše izazovna i nisu uspeli to timski da prebrode. Ali, ispostavilo se i kao manje bitno, jer je ćerka ostala na tronu oboje.
Danima posle sam razmišljala kako život nije fer. Kako može ovakva stvar da se nekome desi? Nije bilo dovoljno što su prolazili mučne procese VTO da bi došli do onog pozitivnog testa, već se su i oboje nosioci recesivnog gena za ovu bolest.
Na amniocentezu nisu pomišljali, a o genetskim prenatalnim testovima tada se počinjalo da se priča.
Pre izvesnog vremena naiđem na informaciju da je započela preimplantaciona genetska dijagnostika. Ne budoh lenja, isčitah sve što sam našla na ovu temu (motivisana tim složenicama koje neko uklopi u ime).
I naravno, setih se te koleginice sa strunjače prekoputa.
Šta je ta preimplantaciona genetska dijagnostika? Pa način da se proveri da li je oplođena jajna ćelija zdrava pre implantacije u procesu VTO. Preciznost je neverovatna, gde posebnih mikroskopskim laserima se uzme uzorak i proveri da li ima dovoljno hromozoma, da li ima neki recesivni gen i koje su šanse da bude uspešna trudnoća u nastavku.
Tako nekim drugim roditeljima sa oba recesivna gena biće saopšteno šta ih potencijalno čeka za 9 meseci i data prilika da, možda, donesu neke odluke.
Ili će možda biti pošteđeni ponovnih ponovnih pokušaja VTO, jer embrion nije bio pravi, pa onaj prethodni nije uspeo.
Život nije stao. Ni za onu moju poznanicu, ni za njenog muža, ni za njihovu ćerku. Naprotiv, nauka je dala mogućnosti, svakog dana sve više. I možda neke situacije i neka stanja ne možemo izbrisati, imamo priliku da posledice umanjimo, pa čak i izbegnemo da ponovimo.
I to treba iskoristiti.
Tekst nastao u saradnji sa Bio Save.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
