Iliti, zašto nisam pisala 3 meseca
Ovih dana sam počela da dobijam sve više poruka, gde me onako, bojažljivo, pitaju jel ja to ne pišem na blogu, čini im se da nisam duže ništa objavila novo, pa na kraju i – šta se zbiva.
I sama sam pomalo zatečena tim stanjem. Od najvrednije mame blogerke, kako sam dobila u više navrata epitet, nisam napisala tekst ovde već toliko vremena.
Oni koji prate moj profil na Instagramu mogu da vide, a i čuju, da sam mnogo aktivnija ovih dana tamo nego ovde.
Nije se desilo ništa revolucionarno, niti sam naprasno počela da vrednujem društvene mreže više no ovu svoju tvorevinu. Jednostavno, tamo je postavljanje posta jednostavnije, brže i uz manje premišljanje. Ali, iako i tamo može mnogo toga da se iznese, ja pomalo sebično sve velike misli čuvam za sebe i trenutak da ih zapišem ovde.
Nekako se namestilo više faktora ovih meseci. I, iako verujem da će svako sad pomisliti ili reći da je to razumljivo – toliko dece, pa nova beba, to me nije omelo u pisanju. Naprotiv. Neko vreme sam se stvarno osećala dobro u svojoj koži i to se odrazilo u vidu pisanja mnoštva tekstova. I snimanju videa na Instagramu, a onda i na YouTube kanalu.
A onda se desilo sledeće – muk, šok, neverica. Šalim se. Ništa toliko skandalozno. Jednostavno se nakupilo više toga.
Neke saradnje koje sam imala su činile da se osećam loše, i u nekima sam prošla kao bos po trnu. Desilo se i da sam bila, svojevrsno, cenzurisana kod tekstova koje pišem za druge portale, te je dovelo do prve blokade u pisanju. Jednostavno, počela sam previše da razmišljam šta će taj neko da kaže, umesto da razmišljam šta ćete vi, koji čitate šta pišem, da kažete.
Onda je došlo leto i pogoršanje zdravstvenog stanja moje mame. Ne bih ništa oko toga detaljisala, sem da je dovela do nekoliko mučnih nedelja gde je sve bilo podređeno toj situaciji, te ni fizički nisam imala mogućnost da pišem. A psihički, blokada se pojačala. Nisam više nalazila značaj u bilo čemu što bih napisala, sve se činilo isprazno i beznačajno.
I jednostavno, nisam pisala.
Možda je to greška, priznajem. Možda bi mi bilo lakše da sam sve te misli koje su mi se kovitlale u glavi zapisala, ali odbojnost od deljenja toliko ogoljenog dela sebe nije mi se dopala.
Mama je u međuvremenu se stabilozovala, ali blokada nije popustila.
Umesto toga, ja sam zaradila terapiju za visok pritisak. Iako nikad ranije sa tim problemom, sad je valjda i telo odlučilo da kaže da usporim. Ali nisam imala kad.
U nedeljama koje su sledile, više sam bila “čovek iz senke”. Učestvovala sam u više manifestacija kao organizator, te sam dosta energije tu trošila, a bogme, i dosta vremena. Izređalo se tu Mamin bazar i Mama biznis fest u ime Udruženja Mame Novosađanke, Bezglutenska škola kuvanja uz Udruženje Alergija i ja i, na kraju, dva druženja o kojima ću posebno pisati – druženja za nas roditelje sa troje i više dece.
Priznajem, ima nešto u tome da je sve to činilo da se lakše sebi opravdam zašto i dalje ne pišem.
A opet, kad legnem svako veče bar dva teksta u glavi. Sa sve vizuelno kako i gde zapisati, gde i koje slike staviti.
Al nema ih čak ni u draftu. Samo u nekoj izmaglici u mojoj glavi, poneki delić čeka da bude zapisan.
I onda počnu da stižu te poruke. Sve od ljudi koji su bar delom upućeni šta je u stvarnom životu, ali bojažljivo me guraju da se pokrenem. Čine da se osećam pomalo postiđeno što se ovako ponašam i što sam pustila da stoji ova tvorevina. Kažu mi da imam šta da kažem, pa ću se ponašati kao da je samo bio u hibernaciji, nekoj jesenjoj.
Samo to i ništa više.
I objavljivanjem ovog teksta, zahvaljujem istima koji nisu odustali od mog pisanja, iako sam bila uspavana.
Samo to i ništa više.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Čak i ako ti je blog posao, zadrži za sebe pravo da pišeš ako ti se ne piše. Pisanje na silu će drugi videti i osetiti. Drugo imalo te je ba društvenim mrežama i dopalo mi se jako kako to izgleda
Treće znam za zvuči bezveze ali reši se saradnji koje ti ne odgovaraju naročito onih koje hoće da te menjaju. Od tog posla nema ništa na kraju svi budu nezadovoljni.
I četvrto. Oboźavam da te čitam i jako jako mi se dopada način kojim bojiš roditeljstvo. Ljubim te puno i strpljivo čekam da se vratiš 🙂
Jedna od onih koje su te periodično zapitkivale i Gnjavila. Ali to je čista ljubav!!! Drago mi je, i ako ti znači, ovaj mi deluje nekako najtečnije, najlakše a emotivno napisan.