ćurka

Epizoda: ćurka

Ne znam kako vi, al nekad ne mogu da prestanem da se čudim sopstvenim roditeljima. Tako je moj otac, iz nekog razloga, pomislio da bi ćurka bio baš dobar poklon te se jedan dan pojavio sa istom na vratima. Pardon, polovinom iste.

I ostavio tih 4 i po kilograma da razbijam glavu šta sa tim. Nit koristimo nit znam da spremam nit je nešto volimo. Što je dovelo prvo da pobacam sve stvari iz zamrzivača jer je tu spodobu moralo negde smestiti.

Zatim sam se borila sa istom po kuhinjskom pultu kako da jo priđem. Hoću l’ s desna ili s leva, da l’ da je lomim u boku tj. batku, ili da zasečem od gore?

Na kraju sam poludela, našla neku XL vreću i ubacila tako kako je u zamrzivač.

I brzinski osmišljavala šta sa izbačenim stvarima da radim, jer se tope, a ja nemam gde sa njima.

Bez brige, samo smo tri dana jeli neke kobasice i prošlogodišnje pečene paprike (a koje su do nas došle na isti način kao i ta ćurka, tj. polovina iste).

Srednju policu u svakom slučaju nismo više otvarali na duže.

ćurka
photo credit: Ivan Kulezić za Super 3 plus druženje

Ako mislite da je tu kraj, grešite.

Usledilo je višedeljno telefonsko proganjanje da li smo istu spremali i zašto nismo.

Te, znam li ja koliko to košta? Pa zašto ne pravim kad je to dobro meso? Znači će deci da promene malo.

I tako danima, nedeljama.

Ne znate vi kolike nervne slomove sam počela da dobijam na reč “ćurka”.

I tako, kako je sutra svečana prilika, dođem ja na genijalnu ideju da tu ćurku odnosno tu polovinu pritegnem i ubijem sve prilike jednim udarcem. Kad već izigravam vajnu domaćicu.

Pola jučerašnjeg dana sam guglala sve žive recepte za spremanjem iste. Postoje otprilike četiri. Mogu vam isti i staviti. čisto ako vas mrzi da utrošite 2 minuta guglajući isto.

Zatim, tu je bilo dvodnevno odmrzavanje. Sad kad sam odlučila da tu ćurku i pritegnem, ne može danas za odmah. Ne! Njoj treba više od dana da se odmrzne. (Eto, ni to ne morate da guglate. Molim, i drugi put.)

ćurka
Jedan stari DIY projekat

Epilog. Upravo sam završila dvo i po časovnu borbu sa ćurkom. Tj. polovinom iste. Malo je falilo da ona mene pripremi u marinari znoja i muke.

Te zabodi odavde, te odande. Ne da se ona, ja ne mogu nož da izvadim.

Klinci skaču oko mene sa svojim zahtevima, ali videvši ćurku, tj. tu polovinu, brzo i napuštaju bojno polje.

A i videli su da mi para izlazi na uši.

I samo o jednom mislim – nisu ti Anglosaksonci potpuno baždareni, majke mi moje. To, bre, dobrovoljno pravi i muči se satima, svake bogovetne godine.

Što je jednom godišnje previše.

P. S. Bar mi torta ima lep ukus. Da, ukus, ne izgled. Al’ muž me voli svejedno, a i više ja slavim taj njegov rođus od njega, pa nije ni bitno.

Dobro, jeste, al iscrpela me ćurka. Tj. pola iste.

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Podeli!

One comment

  1. Slične epizode imala sa ribom. Divnom, smrdljivom, sveže upecanom. Muž i ja smo se na kraju dogovorili da se on ipak bavi sportskim ribolovom i da lepo poljubi ribu i pusti je u vodu. Samo se smuđ može doneti.
    I zamisli tek da su ti doneli sveže udarenu srnetinu s puta? Šta s’ tim?
    Ćurke sam planirala i da držim, pa o njima neću ružno! Ali emociju “šta s ovim” prepoznajem.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.