Pre nekoliko nedelja dobila sam poruku jedne mame koja me je pitala kako sam se opredelila na sledeće dete, s obzirom da mi prethodno ima atopijski dermatitis.
Smela sam ga sa uma, a kad sam krenula da odgovorim, shvatila sam da umesto toga mogu da napišem ceo tekst.
Kad vam dete dobije atopijski dermatitis i gledate ga u mukama ekcema od najmanjih nogu, nikako vam ne može biti svejedno. I vi patite sa njim, i vas boli kao i njega.
I vi želite da ne prolazi te muke.
I potpuno razumem taj strah “šta ako i drugo bude atopičar”?
Zar da i drugom detetu to priredim?
Jer osobe koje su atopičari imaju gen koji se prenosi kroz porodicu. Stoga ste direktno odgovorni što i dete ima taj gen.
Ali! (uvek ima ali)
Samo posedovanje bilo kojeg gena (ne mislim samo na atopijski dermatitis, već bilo koju autoimunu bolest, na primer) ne znači da će ta bolest biti aktivirana.
Porodično opterećenje (a to je ono kad čujete da su i mama i baba i prababa imale neku bolest) znači samo rizik, ali ne i stopostotnu ostvarenost.
Samo potencijal (znam, reč je pogrešna za ovo stanje, al opisuje kako jeste) da li će se nešto desiti.
Možda.
Može puno toga “pogurati” dete da razvije atopiju.
Možda dete nije dojeno (dokazano, duže isključivo dojenje smanjuje stopu ekcema kod odojčadi).
Možda je u najranijim danima bilo izloženo antibioticima (koji su narušili barijeru u crevima i učinili ih poroznim za prolazak patogena).
A možda čak i to nije dovoljno, tj. čak ih i to ne poremeti da postanu atopičari.
Ako imaju sreće.
Ali ako na sve ovo pogledamo neke naučne studije, e, onda tek treba da odahnemo.
Studije kažu da je svako sledeće dete u manjoj mogućnosti da razvije atopijski dermatitis.
Izgleda se u materici dešavaju neke izmene i prilagođava se da ojača imuni sistem svakom sledećem detetu sve više.
A naravno, nemojmo zaboraviti ni kako manijačno spremamo stan kad se rodi prvo dete. A sa koliko prašine i grinja možda živi ono drugo (treće i četvrto sigurno).
Sa svakim sledećim detetom opušteniji smo i živimo manje sterilno. A dete koje je više izloženo svemu tome, ima jači imuni sistem, to svi znamo.
Ali da se vratim na sebe.
Mislim da u ovome pomalo prevagnu par stvari. Kakav si kao osoba, i koliko imaš znanja o svemu tome.
Prvo, nepopravljivi sam optimista. Ne dozvoljavam sebi da unapred očajavam zaram možda nečega što može biti.
Možda će imati atopijski dermatitis.
Možda će imati neku alergiju na hranu.
Možda će imati astmu.
A možda će ga i auto pokupiti na nekom pešačkom prelazu.
Jer, možda…
Kad (ako) dođe do te situacije, prvo ću malo psovati genetiku i sve pretke zbog kojih se to dešava. A onda malo i muža i brata (jer su oni ti koji “posluju” sa alergijama u porodici).
A ako je dečak, malo ću dodati o njihovoj kljakavosti.
I onda ću krenuti da tražim rešenja.
Kod nas se dojenje podrazumeva, pa smatram da sam bar korak ka jačanju imuniteta uradila.
Nove teze zastupaju stanovište da se od prvog dana mažu emojilansima, da bi koža bila barijera u celosti otporna, pa krademo starijem bratu istu i mažemo se obilato.
Sterilni stan – nikad nisam znala šta je to.
“Zanat” sam ispekla sa jednim atopičarom, svaki dan je rutina, sva pogoršanja i poboljšanja znam.
A bogme, znam i kakav je taj “atopijski tip ličnosti” (njanjav, eto kakav).
Za drugo više no spremna i više no uigrana.
Jer, “možda” nije dovoljno da ugasi želju i planove da rodiš sledeće dete.
Da li se vi plašite da će i sledeće dete biti atopičar? Kako se borite sa tim? Napišite u komentare.
Svideo vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
One comment