Trebaju li predškolci da uče kroz igru ili akademski?

Moje najstarije dete je ove godine predškolac. Polako već brojimo dane do septembra i novog životnog ritma.

Dok tako odbrojavamo, uhvatim sebe da često oprečno razmišljam (i zamišljam) o tome šta je to što je za očekivati u njenom ponašanju i znanju.

Ja sam osoba kojoj je akademski vid učenja nešto podrazumevajuće. Strukturisano i nešto gde se podrazumeva rutina, meni je blisko.

Jednostavno, škola je takva.

I kao neko ko je na teži način naučio o važnostima rutine i pridržavanja iste, sve u meni naginje da decu od ranih dana jednostavno moram tome da učim.

Kako je ona postala predškolac, iz mojih usta se često čuje – da je predškolac i da treba da se uozbilji po pitanju nekih obaveza.

(Šta da radim? Takva sam.)

Akademsko učenje u njenom uzrastu podrazumeva npr. stalno vežbanje grafomotorike. Učenje da prepozna slova, brojeve. Možda neko crtanje na zadatu temu.

Nešto po čemu pamtim i svoj boravak u vrtiću.

I to bi sve bilo ono što očekujem od vrtića.

Da ona nije krenula u vrtić po drugačijem programu.

Koncept njenog vrtića je u tzv. centrima aktivnosti. Imaju likovni centar, građevinski centar, centar uloga, školski centar itd.

Dan im nije strikno određen, već se prate sama deca, njihova interesovanja i zapažanja.

Na neki način, vaspitači dođu nešto kao alati učenja, a ne kolovođe svega.

Kad sam se prvi put sa time susrela pre 4 godine, nisam shvatila čemu sve to. Ozbiljno. (Akademsko učenje u duši, sećate se?)

Više sam se oslonila na poverenje vaspitačima i “kako je, tako je”.

A onda su prošle godine i gledam svoje dete, pomalo introvertno (i time izazov više i vaspitačicama) kako cveta.

I, iako podosta još ne razumem (ipak su tu decenije akademskog vida učenja iza mene), dajem šansu i učenju kroz igru.

Tako često i u kućnoj režiji pokušavam da izigravam one Pinterest mame i izmišljam šta bi novo mogli da radimo (na užas mog muža i njegovo čupanje kose na pomen ideja).

Nešto od tih ideja sam prikazala već na blogu, neke tek čekaju svoje vreme.

A najviše se obradujem kad nađem nešto što kombinuje i moj doživljaj učenja – akademski vid, i ovaj vid učenja kroz igru.

Kako to možete da iskombinujete?

• Slikovnice sa nalepnicama. Lepeći nalepnice, dete uvežbava finu motoriku (presudnu za pisanje), koordinaciju pokreta (potrebnu za svakodnevne poslove) i logično zaključivanje (zašto baš tamo zalepiti, a ne onamo).
• Slagalice. Omogućavaju vežbanje gore navedene fine motorike i koordinacije, ali i uče dete da u cugu sedi na istom mesto neki vremenski period. Što je bitno, s obzirom na časove koje je čekaju uskoro.
• Kalendar. Svakodnevno praćenje kalendara s jedne strane pomaže detetu da shvati datume i vremenske distance, šta su dani, nedelje, meseci, godišnja doba, a s druge uči o vremenskim prilikama. I pride uči brojeve u nizu.
• Vežbanke sa upustvima za pravljenje. Ovo je bilo pozitivno otkriće za nas obe. Radnih sveski i vežbanki za predškolce ima mnoštvo. I, iskreno, često joj takvi koncepti brzo dosade. Ili jednostavno nisu joj dovoljno zanimljivi. Međutim, kako rekoh, neke vežbanke daju više mogućnosti. Delom su radna sveska koja omogućava da dete vežba pisanje, prepoznavanje slova, brojeva, boja,… Zatim, tu su logički zadaci za rešavanje, koji su, sudeći po mom detetu, pravi izazov i uživancija za njih. A delom sadrže upustva za to nešto što se od deteta zahteva da pravi rukama – da mesi, oblikuje, crta, seče, šije,… Ideja je da kroz kontakt rukama dete usvaja više informacija no što bi samo pukim pobrajanje i učenjem.

Pre par nedelja smo nabavili ovu vežbanku Zdrava hrana – voće i povrće, izdavača Enco Book. Mada glavni motiv u tom trenu nije bilo šivenje, već sama tema o zdravoj hrani, o kojoj sam počela da drobim posle određenih događaja (o čemu sam pisala u jednom ranijem tekstu).

Vežbanka je baš tog gore opisanog tipa – uz nju ide upustvo, veoma lako za praćenje što je bitno s obzirom na uzrast, kako iskrojiti i sašiti igračke u obliku voća i povrća. I zahvaljujući tome, imamo šargarepu, bananu i jabuku, za sada, al’ radimo na tome da nam se kuhinjski inventar proširi.

Ja srećna jer je rešavala “klasičnu” vežbanku – popunjavala nazive, rešavala zadatke, bojila voće i povrće. Usput smo pričale o njihovoj važnosti u ishrani, šta je više volela kad je bila mala a šta sada i koje recepte bi mogle da pravimo neki od budućih dana, a da sadrže neku od tih namirnica.

Ona srećna jer: “Mama, ja znam da šijem!”.

Što doprinosi njenom samopouzdanju i samostalnosti. A, mora se priznate, to je nešto na čemu je potrebno stalno raditi.

 

Tekst nastao u saradnji sa Enco book.