popularizacija, tako stoje stvari

Zašto jeste bitna popularizacija dojenja?

Pre tri meseca imala sam priliku da ponovo gostujem u emisiji “Tako stoje stvari” na RTS-u. Tema, zašto je dojenje važno, za mene više no važna tako da sam poziv sa zadovoljstvom prihvatila.

Dojenje je prirodan proces. Majka priroda se tako pobrinula da naša nejaka, nesamostalna mladunčad dobiju tako hranu, piće, imunizaciju.

Dojenje, međutim, nije prirodno lako. Verujem da svako od nas ima bar 3 osobe u okolini kojima dojenje nije išlo od ruke.

Nekad su to i naše mame iz čijih priča znamo da nisu imale dovoljno mleka i da smo odrasli na nekoj od formula.

I kako svi imamo unapred formirano mišljenje da će sve to ići prirodno, ne bavimo se tiče. Čak, najčešće nas nervira bilo kakvo javno ispoljavanje istog, promovisanje, diskutovanje, savetovanje.

Jer mislimo da nema potrebe. Jednostavno je – porodićemo se i to ide samo od sebe. Ako ne ide, tu je adaptirano mleko.

Uskoro se navršava 5 godina kako učestvujem u Udruženju Roditelj savetujući trudnice i mame o dojenju. Tokom ovih 5 godina, moram da priznam, naslušala sam se svega.

I kad podvučem(o) crtu, lako je shvatiti da je glavni problem nedovoljna edukacija trudnica, neadekvatna edukacija zdravstvenih radnika, izostanak podrške dojilji na svim nivoima, robovanje bapskim pričama i još starijim savetima.

A najveći izazov sa kojim se susrećemo je prezrivo odmahivanje na pokušaje popularizacije dojenja.

Emisija “Tako stoje stvari”. prim. dr Ljiljana Stanković, Marija Taraba, IBCLC, voditeljka Sanja Dragićević Babić, i moja malenkost

Zašto je popularizacija dojenja problem?

To je pravo pitanje. Za ove godine rada sa dojiljama, lako se izdvojila jedna grupa mama, mama koje nisu uspele da uspešno doje, a koje, svesno ili nesvesno, traže opravdanje svojih postupaka.

Najčešće se “pravdaju” da nisu imale dovoljno mleka. A još češće se ispostavi da su pogrešno savetovane i da u velikom broju su i mogle da prevladaju probleme.

One često, ne iz loše namere prema drugim trudnicama i mamama, kroz savetovanje i prikazivanje svog iskustva pokušavaju da se opravdaju i drugima, ali i sebi. Prepoznaju možda da nisu bile dovoljno uporne, da su poslušale pogrešne savete, da su prebrzo digle ruke.

I one, najčešće veoma negativno reaguju na reč “dojenje” (da ne spominjem šire diskusije).

I uvek me zabole te ispovesti. Ne zbog postupaka tih mama. Ne! Već zbog okoline koja je zakazala i nije podržala tu mamu kako treba.

Moje koleginice i ja uvek naglašavamo da bi odluka mame da posegne za adaptiranim mlekom možda bila, bar odložena, da je mama raspolagala ispravnim činjenicama.

Takve mame na sve vezano za dojenje doživljavaju kao forsiranje, naturanje, prisiljavanje, preuveličavanje. Ne shvatajući da boljom popularizacijom i boljom dostupnošću adekvatnih informacija sledeća mama neće proživeti njihovo iskustvo.

Uvek me je zadivljivala činjenica da se pravljenje zasebnih prostorija za dojenje, a pod sponzorstvom proizvođača adaptiranog mleka ne smatra naturanjem, pa čak licemerstvom i idiotizmom, već lepim gestom.

Niko ne razmišlja da istima nije u cilju da mame doje i da dojenje uspe. Zar ne?

Pa zašto je to društveno prihvatljivo, a dojenje ne?

Zašto je popularizacija dojenja bitna?

Podaci UNICEF-a pokazuju da u Srbiji isključivo doji 6 meseci malo više od 13% mama. Verujem da se svi slažemo da je to premali broj, zar ne?

Pa kako smo na tako malom broju?

Da li je snaga kampanji proizvođača i distributera toliko jaka da su institucije (i pojedinci) pokleknuli?

Pre 2 godine Unicef je pokrenuo inicijativu “Zaštitimo dojenje”.  Rezultat su bili uređene zdravstvene ustanove (uređene, jer su reklame sklonjene, prelepljene, zaklonjene). A onda se vratilo sve po starom.

Kodeks o reklamiranju zamena za majčino mleko je dokument pun smernica i kao takav vredi koliko wc papir. Sem ukoliko isti nije sastavni deo zakonodavnog sistema neke države.

A, zamislite, naše jeste, više od tri i po decenije.

Pa zašto se onda ne primenjuje? Veoma jednostavan odgovor – nije definisano kakve su mere sankcionisanja za one koji ih se ne pridržavaju. Manje-više se prepusti sve etičkom sistemu pojedinca da li će ili ne da ispoštuje (zakon).

U zemlji gde sistemski gledamo svaki dinar koji trošimo, lako je prihvatiti da za dodatnu edukaciju ili obrazovanje odeš na račun proizvođača ili distributera formula.

Ali baš zato što se gleda svaki dinar koji trošimo, da je dojenje uspostavljeno dobro, zamislite koliko bi tek uštedeli na kupovini tih nekoliko konzervi ad mleka mesečno.

Buduće mame su uplašene – dojenje boli, dojenje je neprijatno, dojenje nije nešto što će uspeti.

Pa ko onda može uopšte da ima entuzijazma da pokuša, a kamoli se malo više trudi oko toga?

Ni sama nisam bila sigurna dok sam iščekivala prvo dete. Pre će biti da sam bila sigurna da neće uspeti.

A zamislite da počne više žena da priča pozitivne priče. Kako su savladali prepreke.

Zamislite da postoje grupe podrške, gde će jedna drugoj reći “možeš ti to”.

Zamislite da je formula na listi lekova a ne dijetetskih sredstava, te da time ne sme da se besplatno donira u porodilišta, već da se plaća na tenderu.

Zamislite da na otpustu iz porodilišta ne dobijate flašice na poklon već da vas je neko naučio kako da dojite.

Zamislite da se od malena učiš da je sve to prirodno i lepo.

Zamislite… znam utopijski zvuči.

Al’ kad bi se svako pokrenuo makar toliko da malo više razmisli o tim kutkovima za dojenje, o reklamama koje dobijamo, o patronažama u majicama sa natpisima formula, o tome da malo više sazna činjenica – ispravnih, tačnih, adekvatnih – pre no što se upustimo u sve to,…

Kad bi jedna drugoj pružale podršku, a ne plašile iskustvima, ili ismejavale jer “jao, pa ti još uvek dojiš”.

Kad bi institucije stale sa podrškom. Al’ stvarnom i pravom, a ne samo u avgustu i oktobru kad se obeležavaju dešavanja vezana za dojenje.

UNICEF u Srbiji je jesenas pokrenuo kampanju “Svaki trenutak je važan” sa ciljem skretanja pažnje na važnost prvih 1000 dana u detetovom životu. Dojenje zauzima veliki deo toga.

Kampanja nas gleda sa bilborda, kroz tekstove u novinama i na portalima i priloge na TV-u. Kroz priča poznatih ličnosti.

Da li je dovoljna? Ne znam. Ne znam koliko je potrebno da se ljudi mrdnu iz letargije u kojoj smo generalno i da se podstaknu na promene.

Na ličnom planu sam srećna svaki put kad dobijem povratnu informaciju da ta neka nije odustala. Da sam pomogla savetom, postupkom. Da je ohrabrena da ide dalje.

Da li je to malo? Još jednom – ne znam. Kad sam optimistična razmišljam kako je sjajno ako sam 1 mami bila od koristi. Kad sam pesimistična, razmišljam o igli u plastu sena.

Da li odustajem? Ne.

A vi?

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 5 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Podeli!

3 comments

  1. Bravo Milena, u svemu si u pravu. Problem i jeste sto se u zdravstvenim ustanovama i porodilistima ama bas niko ne trudi da da savete o dojenju, sto nije isto kad je rec o adaptiranom mleku. Dojenje je upornost, dojenje je ljubav, posebna povezanost majke i deteta. Dojenje je prirodno, dojenje je uteha deteta… pretpostavljam da i mnogo znaci razvoju deteta. Nazalost malo je onih koji tako i razmisljaju.

  2. Sve podrzavam sto pise u tekstu. Znam da nije tema, ali mi zasmetalo sto su Vas potpisali sa ‘blogerka’. Savetnica za dojenje, mama cetvoro dece, apsolvent medicine… nema istu tezinu kao ‘blogerka’… ali dobro, nije to toliko vazno koliko da saslusaju sta imate da kazete.

  3. Zdravo,ja moram otvoreno da kazem. Vecina mama koja ‘nema dovoljno mleka’ isto tako i nema dovoljno vremena da posveti dojenju. Treba vremena da bomb ba svojom snagom povuce no ko iz dojke,za razliku od flasice gde sve mnogo brze ide. I kao sto je neka od vas rekla u emisiji,mislim da ste to Vi,dojenje/hranjenje bebe nije trenutak za telefon,Facebook, Viber i ostalo,to je najlicniji trenutak i kontakt koji mama i beba imaju.
    Slazem se da boli da rezigniranost mama da se potrude,edukuju,sada je to mnigo dostupnije bego kada nase mame ‘imale slabo mleko’.
    Mamino mleko nukad nije slabo,fascinantno je kako se uvek prilagodjava bebi i njenim potrebama. i to je ono sto mame ne znaju i ne zrle da znaju,ne potrude se da znaju i sujetno cuju svaku pricu o dojenju -lako je tebi ti…-ne,nije lako,dojenje je jedna od prvih stvari za koje sr mama istinskinpotrudi za svoje dete…
    Mogla bih ja ovako do sutra,ali kasno je i hvatam priliku da odspavam dok ‘andjeli spavaju’

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *